Penzionisani general i mitropoliti: Prazne riječi i stvarne sudbine

Penzionisani general je bio toliko glasan da ni najučtivija gluhoća nije mogla da ga ne čuje. Njegove rečenice su padale po stolovima kao prazne čaše, a svako ko bi pokušao da ih podigne, shvatio bi da u njima nema ničega. Samo zvuk i samopouzdanje koje ne trpi proveru.

Između dva gutljaja, sa sigurnošću čovjeka koji je nekada izdavao naređenja, objašnjavao je da je taj i taj mitropolit 'američki čovjek'. Izvor? Viki liks. Dokaz? 'Zna se.' A kod nas, kada se kaže 'zna se', to znači da niko ništa ne zna, ali svi rado klimnu glavom da ne ispadnu neobavešteni.

Nekada su generali vodili ratove. Danas vode abrove. I u tim tračevima gube više nego što su ikada mogli u ratovima da su pušku mrčili. A nisu, jer rat bar ima pravila i bojevih municija. Ono što slušamo po kafanama nema ni mjeru ni stid. Samo potrebu da se svako ko nešto znači nekako umanji. Ako ne činjenicama, onda sumnjom.

Viki liks je postao novi narodni guslar. Svaka depša, svaki isečak, kada pređe preko jezika lokalnih tumača, dobije oblik koji im odgovara. Umesto da čitaju šta piše, oni čitaju šta im treba. A između redova ubace ono što nikada nije ni napisano. Mitropolit nije čovek koji se može objasniti tuđim depšama i prepiskama. Njegov put je javan, njegove reči su izgovorene pred narodom, a ne u diplomatskim izveštajima. Svako ko hoće da ga razume, ima gde da gleda i šta da čuje.

Mitropolit, sviđalo se to nekom ili ne, nije prazna stranica. Čovek se vidi po delima, ne po tuđim interpretacijama i paušalnim depšama iz kojih svako vadi ono što mu treba. Ali u zemlji gde je lakše zalepiti etiketu nego izgovoriti argument, etiketa pobjeđuje. I to uvek na prvu loptu.

Ima nešto tužno u tom generalu. Ne zato što greši — svi grešimo. Nego zato što govori kao da mu je tumačenje sveta poslednji čin službe. Još tužnije je maliganško mitingovanje po kafanama jednog oficira. A upravo tu počinje pad. Lako je reći 'taj je tuđi čovek'. Teže je dokazati da si ti svoj. I tu se vidi razlika između onih koji nose čin i onih koji nose zavet. Prvi govore da bi se čulo. Drugi ćute i svedoče delom. Mitropolit je stabilan na svom tronu, a general nema ni vojsku ni jedinicu kojom je komandovao ni državu koju je branio. Ima, naravno, penziju Srbije i poduži lanac da se dalje čuje.