Sofija Pejović predstavila Bar na Međunarodnom festivalu dječije poezije

Sofija Pejović, učenica VII razreda OŠ “Kekec”, učesnica je finala dvadesetog, jubilarnog Međunarodnog festivala dječije poezije “Dječije carstvo 2026”, jednog od najprestižnijih festivala mladih pjesnika/inja u regionu, koje se održava u Banja Luci.

U konkurenciji 4500 autora/ki iz Bosne i Hercegovine, Srbije, Crne Gore, Hrvatske, Sjeverne Makedonije i Slovenije, sa više od 8000 radova, Sofija se sa pjesmom “Život bez filtera” našla među 74 najboljih, koji su se danas, u Banja Luci, borili za titulu Malog princa ili Male princeze Dječijeg carstva. Sofija je pohvaljena za učešće u finalu i nagrađena je diplomom.

Posebnu vrijednost ovom uspjehu daje činjenica da je Sofija jedina finalistkinja iz svih barskih škola, pa je na takmičenju u Banja Luci, osim škole, predstavljala i svoj grad.

Pripremala se pod mentorstvom nastavnice Staše Savić, a njen današnji nastup je podrazumijevao čitanje autorskih stihova.

Život bez filtera

Hej, draga ja,
smanji ton, ne drami!
Život ti je komedija,
više ne odgovaraš mami.

Ne strahuješ na času matematike,
sigurno sjediš na nekom molu,
koristiš savremene taktike
da završiš visoku školu.

Sigurno ne voziš bajs,
i ne bušiš gume svaki dan,
živiš za instagram i lajk,
život ti je postao san.

Ne gubiš stvari što mama kupi,
oblačiš skupu garderobu,
nemaš nikog da ti šamar lupi
i da ti stalno upada u sobu.

Draga ja,
pišem ti ovo pismo onako s nogu,
tebi je čudno, kod vas se ne piše,
tik-tok, instagram, tvoj je život.
Možda i ne znaš pisati više.

Ne slušaš više šta tata kaže,
knjige su tvoja daleka prošlost,
čitaš kako te internet laže,
u telefon zabijaš nos.

Ljubav je prešla na onlajn,
niko nema vremena više,
postaviš dečka na stend baj
i tako se vaša ljubav piše.

Možda si postala slavna,
voziš onog ferarija zelene boje,
praviš se da si svuda glavna
i sve na svijetu da je tvoje.

Želim život bez filtera,
da ustanem prvo i zahvalim Bogu,
da ne idem u pogrešnom smjeru
i ne “blejim” u telefon s nogu!

Želim da osjetim čarobno jutro,
da prvo čujem cvrkut ptica,
a ne da potrčim pravo na telefon
i da zavisim od internet žica!

Misli mi lete na društvene mreže,
viče mi mama, viče mi tata.
Nekad me guši, nekad me steže,
nema nam spasa od internet rata.

A želim iskrene razgovore i priče,
da čitam i slušam bez telefona,
da se znanje iz knjiga stiče,
a ne da zavisim od ajfona.

Ne želim za druga GPT-ja,
da pričam robotu sve svoje muke,
da uči za mene i radi zadatke,
a ja da držim skrštene ruke.

Stalno me zovu, filtere pale,
niko više ne liči na sebe,
Možda su nam šanse i male,
telefon ovaj dušu nam grebe.

Želim da ugasim ta lažna svjetla,
uprta u moje oči, moje misli,
želim da se spasimo iz ove tame
jer veliki su nas nemiri smisli.

Nadam se boljem sjutra,
da će naše generacije da shvate,
da dočekujemo zdravija jutra,
da nas zdravi razumi prate.

Bilo bi lijepo da je život stvaran,
da se ne krijemo iza paravana,
da na slikama ličimo na sebe same,
svi bi sretniji bili tog dana.

Pomozi svijete, otvori nam oči,
nemoj da slijepi koračamo dalje.
Spasite djecu, koristite moći,
nek nam se neko rješenje pošalje.

Ne treba nam šminke, ne treba
nam filtera,
ne treba nam lažni sjaj.
Treba nam neka zdrava mjera
i da pretjeranoj konzumaciji
dođe kraj.

Ne zovi me više, ne piši mi više!
Želim da odmorim od lažnih ljudi.
Želim da mi mamin zagrljaj miriše,
a ne da prihvatam sve što internet nudi.