Utišče, otela sam se!

U ovom fragilnom trenutku kada se sve, još uvek nejasno, prelama čas na stranu leta, čas jeseni, presudno je važno odabrati pravu odevnu kombinaciju u kojoj ćete se osećati ušuškano i stabilno. Opet sam sanjala kaldrmisanu ulicu izraženog nagiba dok se spušta u centar, ulicu sa kućama obojenim u žuto, prisno priljubljenih u zlatastom nizu. Stojim u njoj sama, a nisam sama jer osećam prisustvo. A onda babina kuća. Kuća koja s ljubavlju miluje, ostavljam sebe u svakom elementu, sa verande posmatram kišu i onu lesku što jedva čekam da sazri, pa da krckam plodove komadom cigle…

Koračam ka stanici, a neki deda mi dolazi u susret glavnom ulicom i izrevoltiran sopstvenim kijanjem koje ne može da obuzda, psuje sve po spisku nekom imaginarnom entitetu i taman malo potkači i državu kao univerzalnog krivca, dok se selo polako budi. Već je upeklo, a vatrica u srcima lokalnih pijanaca pred prodavnicom se rasplamsava, jedan sa razbijenom glavom nateže iz flaše, a ja, ko šta radi, samo odlazim i dolazim sa puteva manje ili više gospodnjih. Svi bauljaju ulicama i gledaju u mobilne telefone, niko da pogleda gore i zavapi ka bogu. Malo je žalosno gledati jutrom sva ta lica čija se krhka egzistencija održava na nitima obligacija iz radnog odosa, a da pritom nikoga ne zanima šta sneva njihova glava.

Prošlo je pedeset i kusur septembara, a jedan narodnjak i dalje vrlo sveže odzvanja u slušnoj memoriji kad se spomene početak školske godine, kao da je to najprirodnija stvar na svetu. Moji baba i deda su imali jedan ogroman lampaški radio, ne sećam se da li je imao cifre na tjuneru, ali sećam se imena evropskih gradova umesto frekvencija na širokopojasnoj skali. E taj, kad se odvrne (stajao je u kući), čuo se i na njivi. Njemu i emisiji „Čestitke i želje slušalaca“ dugujem svoju nevoljnu, a vanrednu potkovanost ciklusom srpske lirsko-epske-svrsishodno-pozdravne folk muzike. Ipak, kadgod slučajno čujem Brubekov Take fave kako spušta carstvo nebesko u sumornu svakodnevicu, setim se Hofmanstalovih reči: „Samo muzika može strgnuti parče neba i uvući ga u sebe…“

Sve me je stiglo od čega sam bežala. Planiram da nabavim dobar par trkačkih patika za bežaniju, jer biće još tih saznanja, slutim. Kao i voda, život nađe put. Gužva prostor, prolazi kao zmija kroz travu… gleda u mene, pa mi iz očiju poteče voda. Život uvek nađe put. I prođe. Evo me u malom baru u primorskom gradiću na obali Francuske, slušam italijanske šansone… Dobro, nisam baš u baru, a ni gradić nije na primorju, niti sam u Francuskoj, a ni šansone nisu italijanske, ali život teče i u nadi je sve.