Ilija Plamenac o operacijama Crnogorske vojske za oslobođenje Bara

VOJVODA, SENATOR I MINISTAR VOJNI ILija PLAMENAC O OPERACIJAMA CRNOGORSKE VOJSKE ZA OSLOBOĐENJE BARA I ULCINJA (1877-1878) – 4. dio

Vrlo značajna, uticajna i višestruko markantna ličnost u istoriji Crne Gore druge polovine devetnaestog i prvih decenija dvadesetog vijeka bio je sveštenik, ratnik, heroj, plemenski kapetan, senator, vojvoda, vojskovođa i višedecenijski ministar vojni knjaževine Crne Gore Ilija Plamenac (rođen 1821. godine) iz sela Boljevići (Crmnica).

Bio je više decenija jedan od najbližih saradnika knjaza i kralja Nikole l Petrovića Njegoša, permanentno odan Crnoj Gori, njenoj državnoj i nacionalnoj slobodi i njenom suverenu. Istakao se u brojnim bitkama i ratovima, još iz Njegoševog vremena, te perioda vladavine knjaza Danila i knjaza Nikole, kao vojni strateg i komandant. Između ostalog napisao je i “Memoare” koji su objavljeni u izdanju podgoričkog CID-a 2004. godine (priredio ih i predgovor napisao prof. dr Živko M. Andrijašević). Vojvoda Plamenac umro je u dubokoj starosti 21. februara 1916. godine, na Cetinju, po starom julijanskom kalendaru, odnosno, 6. marta 1916, po gregorijanskom kalendaru.

Vojvoda Ilija Plamenac nadalje, u memoarima, o operativnim i drugim akcijama crnogororske vojske u cilju oslobođenja Bara i okoline, tokom druge polovine 1877. godine i početkom 1878. godine, kazuje sljedeće (s naglaskom da citiramo iskaz vjerno tekstu objavljenog rukopisa autora):

“Ja sam opet poša su njekoliko bataliona put Mrkojevića. Ostani vojvoda Mašo Vrbica sa topovima da bije Bar grad i kod njega komandiri Boško Martinović, Stefan Matanović, serdar Miro Vlahović. Knjaz (Nikola-op. naša) naredio jedan batalion Maksima Pavićevića da stoi na Volujicu i jošt vojnika dobria na pontu Voluice na topove te se biu turskijema oklopnicama i ne dadu i’ nigđe blizu da se primaknu. Knjaz sa štabom ulogorio se u Šušanj i odovđen uzima fortice turske kao Goli brijeg, Nehaj grad i druge kule što su bile po Spiču a vojska turska koja je u ova mjesta bila svi su se predali, te i’ šilju na Vir da donose granate s Vira na Bar. Oklopnice turske često gađu i padaju velike granate koije micaše jedna granata 75 kila.

Ja kao što priđe rekoh, s njekoliko bataliona pođi preko Mrkojevića u polje pod velje selo koje se zove Mrkojevićko. Povr’ nji doša komandir Đoko Pejović z batalionom i oni se svi predadoše. I ne tiče nitko nikoga no stroga naredba data je u vojsku da ne bi ko koga taka i mi dođi na Kamenački most koi mi kazaše da je bila stara granica Ivanbegova. I ovo da kažem: puče jedna puška više mene malo ne daleko te ja odmah pošlji jednoga moga perjanika da vidi što bi. Kad onamo ali posječe jedan perjanik jednoga mirnoga Turčina. Te ja naredi: odmah veži mu ruke naopako i pošlji ga Gospodaru pod Bar. A Gospodar pošlji ga u tamnicu na Cetinje. Stani onđen njekoliko dana i tako opet kreni naprijed. Jednu veče na Svrzikaće dočekaše naše vojnike jedan bimbaša koji se bili ušančili te ubiše našija vojnika sedam-osam i dosta dobria, ali pogibe onđen i bimbaša su njekoliko vojnika i po noći utekoše i ostaviše šančeve i utekoše u veliku vojsku na Gorice kod Ali Said paše. I već pred nama ne smije se nitko odoprijet te mi sve tako naprijed i izidi gore na Pet ubala na pogled Blata. Serdar Rade i Niko Kusovac i Todor Vuković s batalionima udarili na Krainu krajem Blata i ko se nije htio predat sve su izgoreli do sela veljega a zove se Cklo.

Mi se sve tudijen pomičemo. Dođe mi pismo od Knjaza da povrnem vojsku i da idem pod Bar. Morao sam to odma učinit i tako kreni pod Bar ali ostavih svakojako dva bataliona na Dobru Vodu da ne ostane prazno iza grada Bara a ja sa svijema pasa preko polja barskoga, idemo put Mora kod Gospodara. Kako ne opaziše Turci z grada i zatvora prosuše na nas veliki oganj. A mi idemo pobrzo. Oni misle da nas ćera kakva turska vojska jaka pak veseli i gađu i halakaju z grada. Bi i’ sve uzalud. Ja pođi kod Gospodara i on pita: „Je li ti došla vojska sva?” Ja kažem da je došla sva. Te ja odmah kaži Gospodaru: „Sad morate dizat topove i vojsku koja je oko Bara put Sutormana. Ovđena se više držat ne možete jer među Barom i vojskom Ali Said paše nema sad jednoga našega vojnika. A kako vidi Ali Said paša da smo mi ostavili sva ona mjesta, ima kod njega petnajest hiljada vojnika, ako ufati Mrkojeviće i ufati vezu s Barom onda mi ne možemo stati sa ove bande Sutormana.

Knjaz vidije da je ovo ovako, te ga ja zamoli da sjutra rano krene preko Mrkojevića i dođe na Kamenački most i otolen da vidi sve položaje na one strane onamo i da vidi vojsku Ali Said pašinu. I sjutra rano kreni Gospodar sa perjanicima i njegovom svitom i uzmi batalion Jovana Vukotića te mi skupa na brzu ruku pođi preko Mrkojevića pravo na Kamenački most na granicu Ivanbegovu. Ja pokaži Gospodaru onu granicu te mu bješe mnogo milo. Knjaz razgleda dobro one položaje. Ja mu pokaži đe stoji vojvoda Mašo Đurović gore povisoko u stranu sa jednim batalionim više moje vojske „a viđite vojsku tursku na Gorice kod Ali Said paše koliko je polja te su šatori pritisli”. Ona ne bješe daleko od nas, jedan sahat puta malo više. Knjazu učini se sudeći po šatora dosta velja vojska. Reče Knjaz: „Ja nijesam znava ovi položaj a sad vi se ne boim!” Ja zborim Gospodaru: „Kad su naši batalioni ovudijen budite uvjereni Gospodaru Ali Said paša ne smije na nas napanut!”

Knjaz bi mnogo veseo te dolazi i pregleda ova mjesta te Knjaz sa svitom i perjanicima pođe pod Bar. Oklopnice turske pucaju i gađu topovima pontu ot Voluice ne bi li kako izćerali naše topdžije i vojnike i da i’ prekine gađanje topa. Ali nije moguće bilo. Vojvoda Mašo Vrbica i komandiri topdžinski namjestili velike topove turske koje smo onamo našli su tri strane biju Bar a praha turskoga našli na Golo brdo i na Nehaj grad i Voluicu više od dvije hiljade bačava a granata dosta ot isti topova. Turci se junački drže i brane se iz grada topovima i puškama. Ja opet preko Kameničkoga mosta su šest bataliona. Vojski koja je kod mene ne daje nitko taina niti mi tražimo. U kuće našli pšenice dosta a Turci pobjegli a mlina bješe dosta. Meljahu i sami gotovljahu leb vojnici. A mesa nahođahu dosta. Tako stade za njeko vrijeme te se dogovori komandirima te udari na stoku sa one strane Možure i uzmi mnogo ovaca, koza i govedi i konja malija i višia i zavrni ovu stoku izdaleko i doprli njeki vojnici do Valdanosa i našli na more dva brodića ulcinjske u porat. Ali nijesu mogli do njih poći a barke na sufi kraj nije bilo, te zapliva dva vojnika posred mora i dođi na brodiće. Uzmi šnjih dva barjaka a oba broda zapali. Dogna se veliki plijen te mi podijeli na svu vojsku crnogorsku koja je oko Bara i pošlji u Seoca i Krinjice a na Vir onijema što drže stražu oko Blata. I svakome bi dosta.

To je sve tako trajalo do 29. dekembra 1877 (po starom kalendaru-nap. naša). Taj dan izide Šabanbeg Bušatlija koi (koji je-nap. naša) je bio glava gradu Baru a tako i Selimbeg te se Knjazu predadoše a tako i sva vojska izide iz grada i okupiše se na Biskupiju.

Knjaz Nikola izpratio je ko će put Skadra a ko će put Ulcinja. Razumije se bez nikakva oružja i dade i’ pratioce da i’ izprate da koi naš vojnik ne bi koga taka. I tako poše svi na svoj dom slobodno. Ja primih naredbu da idem preko Možure dolje u polje ali da se ne udara bez Knjaževe zapovjedi na Ulcinj. Mi odmah sidi preko Možure i ulogori se udno Možure. Sa mnom su komandiri Mihailo Nišin (Vučinić-nap. naša) Vuksan Gruić, Boško Martinović, serdar Rade Plamenac, Andrija Bojičin Jovićević, Gruban Cerović, Dragiša Perkov, Jovan Vukotić i svi njihovi batalioni”.

(Vojvoda Ilija Plamenac, “Memoari”, CID Podgorica-Udruženje Crmničana-Crmica, priredio prof. dr Živko M. Andrijašević, Podgorica, 2004, str.144-147).