Da li opsesivni sanjari žive u 'paralelnom svijetu'?

U ekstremnim slučajevima, ljudi mogu da sanjare i do 12 sati dnevno, kaže Kolin Ros, psihijatar i istraživač iz Sjedinjenih Američkih Država. Moli Gorman iz BBC-a navodi da su ova sanjarenja toliko živopisna da pojedinci mogu doživjeti snažne emocije, poput plača ili smijeha.

Međutim, problem nastaje kada sanjarenje postane maladaptivno, kada ljudi provode više od polovine svog budnog vremena stvarajući složene maštarije. Ova pojava nije retka, verovatno se javlja kod dva do četiri odsto odrasle populacije. Dok sanjarenje može doprineti regulisanju osećanja i kreativnosti, maladaptivno sanjarenje može izazvati uznemirenost i ometati normalno funkcionisanje.

Primjer Kajle Borčerds pokazuje kako su njena maštanja postala sigurno utočište tokom detinjstva, ali su s vremenom postala kompulzivna navika koja je trajala satima. Borčerds je priznala da se osećala sputano, jer je umesto da napreduje na poslu, provodila vreme sanjareći. Vanda Fišera, klinička psihološkinja, naglašava da maladaptivno sanjarenje pruža priliku ljudima da zadovolje emocionalne potrebe koje u stvarnom životu nisu ispunjene.

Marija, koja nije želela da joj se objavi prezime, takođe je imala iskustva sa maladaptivnim sanjarenjem, osećajući se usamljeno i izolovano. Kazala je da je satima bila uronjena u svoje priče, koje su postale način da se nosi sa osećajem stida i usamljenosti. Istraživanja ukazuju na povezanost između maladaptivnog sanjarenja i faktora rizika kao što su trauma iz detinjstva i neurodiverzitet.

Dok neki ljudi koriste sanjarenje kao način suočavanja, stručnjaci upozoravaju da maladaptivno sanjarenje može predstavljati poremećaj koji ih udaljava od stvarnosti. Na kraju, važno je prepoznati kada sanjarenje prelazi u problematično stanje koje zahteva pomoć terapeuta.