Na današnji dan umro Branko Radičević - poeta neprolazne mladosti

Branko Radičević, srpski pisac i romantičarski lirski pesnik mladosti, ljubavi i patriotskog zanosa, umro je na današnji dan 1853. godine. Bio je oduševljeni pristalica jezičke reforme Vuka Karađića, te je prvi počeo „pevati“ na narodnom jeziku i u duhu srpske narodne poezije, a tim pesničkim slobodama otvorio je vrata novoj epohe.

Njegove pesme pune su vedrine, života, vražolanske žudnje i uživanja u prirodi, ali je u nekima predosetio i sopstvenu ranu smrt. U Beču je studirao prava i medicinu, te je tako ušao u najbliži krug Vukovih pristalica i prijatelja. Najlepše dane mladosti proveo je u Sremskim Karlovcima, čije su lepote, posebno uzvišenje Stražilovo, bile njegova lirska inspiracija.

U svojoj najpoznatijoj pesmi, Đački rastanak, opevao je Sremske Karlovce i đačke radosti, dubinu i misaonost iskazao je u pesmi Tuga i opomena, a u satiričnoj pesmi Put ismejao je protivnike Karađićeve reforme.

Legenda o ljubavi Branka Radičevića, srpskog romantičarskog pesnika, i Vilhemine-Mine Karađić, slikarke, pesnikinje, prevodioca i kćerke Vuka Stefanovića Karađića, prati kao senka ceo Brankov opus. U njegovim pesmama oseća se Minin duh, ali se pouzdano zna da je isključivo njoj posvetio jednu, neki kažu svoju najlepšu pesmu „Pevam danju, pevam noću“. Poznati stihovi kroz želju da je „digne među zvezdice“ iskazuju vrhunsku idealizaciju Mininog lika.

Priča o njihovoj ljubavi je veoma teška. Mina je bila zvezda bečkog društvenog života, izuzetno obrazovana, imućna, uspešna slikarka, a Branko siromašni student sa teretom teške bolesti. Mnogi istoričari smatraju da je način na koji je njihova platonska ljubav materijalizovana u umetnosti rezultat epohe u kojoj su živeli i stvarali. Romantičarska epoha zahtevala je takav pristup, bez obzira na realnu sliku te komplikovane privrženosti, koja je bila daleko od idealne i ostvarene.

KAD MLIDIJAH UMRETİ

Lišće žuti veće po drveću, Lišće žuti dole veće pada; Zelene više ja nikada Videt neću! Glava klonu, lice potamnilo, Bolovanje oko mi popilo, Ruka lomna, telo izmoždeno, A kleca mi slabjačko koleno! Dođe doba da idem u groba. Zbogom žitku, moj prelepi sanče! Zbogom zoro, zbogom beli danče! Zbogom svete, nekadašnji raju, – Ja sad moram drugom ići kraju! O, da te tako ja ne ljubljah žarko, Još bih gledao tvoje sunce jarko, Slušao grom, slušao oluju, Čudio se tvome slavujku, Tvojom rukom i tvom izvoru – Mog života vir je na uviru! O, pesme moje, jadna siročadi, Deca mila mojih leta mladih! Hteh dugu da sa neba svučem, Dugom šarnom da sve vas obučem, Da nakitim sjajnim zvezdama, Da obasjam sunčanim lučama… Duga bila, pa se izgubila, Zvezde sjale, pa su i presjale, A sunce ono ogrejalo, I ono je sa neba mi palo! Sve nestade što vam dati spravlja – U traćama otac vas ostavlja.