Planovi i inspiracije iz svakodnevnog života

Planovi su mi pali u vodu, ali sam riješila da ih izvadim iz vode, ocijedim, osušim, uštirkam, ispeglam… Majsko jutro uz majske ruže… Učitavam svoje raspoloženje. Čika Dragoslav, inače moj ovlašćeni diler za sveže povrće, kaže da svaki dan pogleda u nebo i poželi kišu. Mi zavisimo od tih ljudi sa sela, a oni od neba… Svako jutro miriše na novi početak, neću da ga upropastim starim sumnjama i strahovima.

Iz pamćenja mi sad izvire ono, kad kažu u filmovima: „Skuvaću čaj od kamilice, da se smirim“, svaka čast na optimizmu. Ili se opuste uz masažu. Blago ljudima koje masaža opušta. Ja sam jednom probala i ležala kao fosna i brojala sekunde do kraja, jer ne podnosim da me neko nepoznat dodiruje. Plus, dobila sam komentar kakvih sve „kuglica“ ima u mojim leđima. U najmanju ruku, neke mračne sile vladaju leđima. Jednom i nikad više, još mi se otme neki nevoljni pokret, kao produžetak svesti, podsetnik tela da je samo most između htenja i moranja. Ja ću, ipak, kafu.

Jednom sam, tako, naručila škembiće u Suvoboru na Dorćolu, a konobar se izbečio i rekao kako mu nikad ženska osoba to nije tražila. Dolazim ponovo za mesec dana, a on mi prilazi i govori: „Je l’ ti beše ona što je jela škembiće??!“ Tako da, molim vas, jedite rukole i špargle, i čuvajte reputaciju dok još možete. Uvučeni u tokove, učeni da to zovemo redom. Ne biramo obalu, biraju je za nas, a mi to zovemo kretanje.

Sasvim mi je u redu da mi komšija bude neko ko silno zagovara EU, ko je za zakonima uređenu Srbiju, neko ko pati za SFRJ ili za kraljem. Neko ko slavi verske praznike ili ne. Dokle god možemo da se dogovorimo da sredimo i održavamo našu malu ulicu da bude lepša, sigurnija, čistija, bolja… Setila sam se i kako smo brat i ja, dok smo živeli u Novom Beogradu, za Đurđevdan bacali pare trubačima sa balkona. To što su bile pare iz Monopola više nije toliko ni važno.

„Po rasporedu sudbine, ovaj petak biće najlepši dan nečijeg života. Kada bismo znali čijeg, mogli bismo mu javiti. Da ne ispadne i sa njim kao sa nama – da nismo imali pojma“, govorio je čika Duško Radović. Začujem u glavi Momčila Bajagića Bajagu: „Što ne može niko, možeš ti!“, i sve je nekako baš taman. Planovi su mi pali u vodu, ali sam rešila da ih izvadim iz vode, ocedim, osušim, uštirkam, ispeglam… P. S. Testiranje mojih granica obično se završi plačem, ali, naravno, suzama koje nisu moje.