Diplome u Crnoj Gori: Izazovi i stvarnost

Davno, ima tom i tridesetak godina, dva aviona pakistanske državne avio-kompanije, u kratkom razmaku, srušila su se na prilazu aerodromu u Karačiju. Poginulo je više od dvjesta putnika i osoblja. Istraža je pokazala da su obije nesreće rezultat nesvatljivih, gotovo početničkih, grešaka pilota. Kada su, potom, aerodromi širom svijeta odbili da primaju pakistanske avione, vlada u Islamabadu je nalogla najstrožiju provjeru osposobljenosti pilota za letenje. Rezultat je bio za rubriku 'Vjerovali, ili ne'!? Njih 196 je imalo falsifikovane letačke dozvole.

Pitanje, ne mogu reći lažnih ali svakako olako stečenih, diploma koje evo neko vrijeme zaokuplja Crnu Goru, iz iste mogućnosti, ali i opasnosti, izlazi iz okvira akademske i skupštinske rasprave i postaje ozbiljan državni problem. Jer, mogućnost da neko, na bilo kojem nivou kompetentnosti, donosi odluke kojima znanjem nije dorastao, može da ima nesagledive posljedice, skoro kao kod slijetanja u Karači.

Još gora je atmosfera koja je stvorena i u kojoj više nije sramota 'diplomirati' preko noći. Ili, kako bi to rekao besmrtnu Lanu Gutović, 'po zakonu da se diplome nasljeđuju, da se ne bi morale plaćati dvaput'! Ali, u toj sferi postoji i problem skoro istog nivoa ozbiljnosti i glasi: koliko su zaista validne i potkrijepljene istinskim znanjem i ove 'regulane' diplome? U situaciji kad, u prosjeku, u svakoj generaciji osnovača i srednjoškolaca imamo po desetak diploma 'Luča' po odjeljenju, a đaci nam, iz godine u godinu, na čuvenom PISA testiranju ne odmiču od poslednjeg mjesta, kad se na tehničke fakultete upisuju 'odlikaši' za koje se kasnije ispostavi da ne znaju da riješe ni najprostiiju jednačinu sa dvije nepoznate, društvo bi se moralo ozbiljno zamisliti.

Jer, ne rešava se stanje u obrazovanju pitanjem izbora direktora i progonim Vesne Bratić, to more je i preduboko i preširoko da bi se njegovim preplivanjem bavili dunstari koji bi se i u kadi udavili. Neko je davno rekao da ako hoćeš da uništiš jedan narod nemoj ga bombardovati, dovoljno je da mu uništiš školstvo, a mi smo, što sami a što uz svjesrdnu pomoć spolja, ovo naše doveli na ivicu ambisa.

A to što danas imamo više doktora i magistara raznih profila nego vodoinstalatera i keramičara i nije neka garancija da nam znanje kipi na sve strane. Neki dan u Skupštini, dvojica doktora nauka, kao nekad Dok Holidej i Vajjat Erp kod OK korala, potegoše svoja zvanja i izazvaše na megdan ostale da ga pokažu. Zvanje, da ne bude bezobraznih primisli. Kao da je doktorska diploma neka garancija poslaničkog intelektualnog i svakog drugog kredibiliteta.

Uostalom, jedan od doktora koji se ači i ponosno mahao svojim zvanjem godinama trpi intelektualnu i svaku drugu 'torturu' jednog od najgorih studenata u istoriji podgoričkog Ekonomskog fakulteta. Moj pokojni otac je često, pogledajući na mene, znao da uzdahne i kaže da 'nema budale dok školu ne završi'! A jedan znameniti hrvatski akademik, na primjedbu da mnogi crnogorski 'naučnici' olako stiču statuse doktora nauka po hrvatskim fakultetima rekao je: 'to je činjenica, ali neka, jednom će nam trebati'! I trebaju im. I imaju ih. Lažne ili štancovane, sa ili bez istinskog pečata koji garantuje da iza zvanja stoji i znanje, i bez neke naročite škole da se zaključi da smo još daleko od proklamovanog i željenog.

Državni Univerzitet pri dnu takozvane Šangajske liste (osim po platama), a doktorati, domaći ili iz okruženja, osim nešto malo ugleda, ne donose ništa spektakularno. I mogu u Skupštini da ga pokazuju jedni drugima i da mjere čiji je veći (stepen obrazovanja, molim fino) slaba je to fajda kad smo, mada nominalno na 'gornjim spratovima', efektivno svi skupa tek na korak od podruma.

Naravno, dugujem duboko i najiskrenije izvinjenje onim pojedincima koji su u svoje zvanje uložili sebe i sve svoje i dostigli nivo znanja kojim se mogu i kojim se možemo svi ponositi. Oni su onaj tračak nade da još sve nije otišlo 'niz Pišine strane' kako je govorio jedan moj prijatelj, izvanredni ekonomista sa osvešćenom diplomom.