Smisao braka: Podvig, žrtva i ljubav

U životu svakog mladog čovjeka postoje mnoga goruća pitanja. Na svako od tih pitanja čovjek se trudi da pronađe pravi odgovor, u okviru onog vremena koje mu je Bog podario, jer vrijeme koje svako od nas na ovoj zemlji ima nije naše vrijeme, nego je, prije svega, Božije vrijeme. A, to vrijeme nam je darovano da bismo u njemu učinili nešto i opravdali svoj poziv, koji nam je Gospod uputio.

Kada, s kim, na koji način, pod kojim uvjetima – sve su to pitanja koja se prosto roje iz tog centralnog pitanja: Šta je, zapravo, brak?

Želeo bih da se osvrnem na jednu definiciju braka, koju nećete pronaći ni u jednom udžbeniku, niti iz bogoslovskih predmeta, niti iz sociologije ili psihologije, a to je definicija jednog uvaženog i mudrog Rusa, profesora Nila Malakhova. On je na početku svake školske godine umeo da postavi isto pitanje svojim novim učenicima: “Deco, šta mislite, šta je to brak?” Svi su bili začuđeni kako to da nijedna od važećih definicija ne može kod ovog profesora da prođe. A, on je rekao: “Deco, sve to što ste mi rekli, sve je to tačno, ali nije bitno, jer brak je, pre svega, podvig”. Riječ podvig je starog, slovenskog porekla i dolazi od reči dvig, a to znači: ustati, krenuti ka nekom. I, podvig zaista jeste korak ka nekom.

Nema boljeg podviga u životu nego što je to bračni podvig; onaj život koji više nije život u mom egocentrizmu, život koji je usmjeren isključivo na ono što je meni potrebno, nego život koji postaje žrtva, život koji postaje razumijevanje, život koji se pretvara u praštanje, a sve ljubavi radi. Tek posle toga može da nam bude jasno da je brak zaista, kako veli Sveti apostol Pavle, velika sveta tajna. Ne zato što je u broju svetih tajni, nego zato što, kroz blagosloveni bračni život, život neprestano davanja, život neprestane žrtve, vidimo sliku onog odnosa koji vlada između Hrista i Crkve.

Čovek treba da zna koje je njegovo mesto u toj budućoj zajednici, zajednici ljubavi, koja treba da bude zajednica blagoslova; koje je mesto tog mog – ne partnera – ta reč jako grubo zvuči, nego onoga koji je poveren mojoj ljubavi. Muž je poveren ljubavi žene i žena je poverena ljubavi muža. Ali, pre toga bi trebalo videti šta je to ljubav. Ljubav koja je osnovni motiv; svi kažu: Iz ljubavi stupaju u brak. Međutim, kako je onda moguće da vrlo brzo, nedopustivo prebrzo, mnogi brakovi, mnogi parovi dođu do onog stepena – već posle dve, tri ili pet godina, a to je još premalo za bračno iskustvo – kada mnogi kažu: više ljubavi nema?

Ako dođu do toga, pa kažu: više ljubavi nema, to im je onda merilo da ljubavi – prave ljubavi – nikad nije ni bilo, jer, ljubav nije erotska privlačnost. Ljubav nije zaljubljenost. Zaljubljenost jeste onaj prvi, početni stepen, koji je i te kako dobrodošao; bez zaljubljenosti i nema ulaska u ljubav. Ali, ljubav nije romantika. Ljubav je osećaj odgovornosti, ljubav je osećaj za žrtvu, ljubav je osećaj za neprestano davanje i, što je najvažnije, ljubav je spremnost na opraštanje.

Jedna od tih reči, tj. izraza jeste i ono čuveno volim te, koje se čuje na svakom koraku. Pogotovo mladi ljudi, u zanosu svoje mladosti, u zanosu zaljubljenosti, vrlo su spremni da često kažu jedno drugom, i to je lepo reći: to volim te. Međutim, reči „volim te“ treba reći i posle 5 godina braka, i posle 10 godina, i posle 15, i 30, i posle 50 godina. I, ako se neko pita šta za nas, pravoslavne hrišćane, znače reči volim te, onda bi jedina pravoslavna definicija tih reči mogla da bude: “Reći nekome: volim te, znači reći mu: Ti nikada nećeš umreti”. To je ono što se zasniva na našoj veri, na veri u vaskrsenje, koje je kamen-temeljac svega što mi jesmo.

Da bismo mogli doći do toga, ja obično mladim parovima ukažem na tri snage: da vazda imaju snage da jedno drugom kažu: volim te, da jedno drugom kažu: hvala ti i da jedno drugom kažu: oprosti. Ako je čovek u stanju da svoj bračni život sprovede između te tri granične postavke, ta tri spomenika bračnog života, ta tri pokazatelja puta, tri najvažnija krajputaša bračnog života, onda će zaista da vidi i doživi šta znači kada je porodica Crkva u malom. Zato što u Crkvi, u Telu Hristovom, sve što činimo jeste odraz tog: volim te, hvala ti i oprosti. To je ono što Bogu svakodnevno govorimo, kroz sva naša bogosluženja. Naše slavolovlje imena Božijeg jeste, zapravo, to naše: Volim Te, Bože! Ona hvala koju uznosimo Bogu jeste neprestani hvalospev i neprestano zahvaljivanje na svim onim darovima kojima nas je Bog tako štedro obasuo.

I, ona pokajna nota, bez koje nema pravoslavlja, to je ono neprestano: Oprosti mi. I, kada bi bilo mnogo više snage za opraštanje, da se opraštanje da, ali i da se za opraštanje moli, možda bi situacija u našem narodu bila mnogo drugačija i možda bi se mnogi mladi čovek sasvim drugačije ophodio, sasvim drugačije razmišljao o svojoj budućnosti i sasvim drugačije posmatrao biće suprotnog pola, doživjevši ga ne kao protivnika, kao partnera u životnom ringu, nego zaista kao nekoga ko će biti poveren mojoj ljubavi, nekoga ko mi je od Gospoda dat, neko sa kim ću ja da nastavim veliku tajnu stvaranja.