Traktat o izgubljenom smislu

U svom tekstu, dr Vladan S. Bojić ističe da živimo manje što više posmatramo druge kako žive. On naglašava da nije reč o 'AI problemu', već o tome da smo postali publika. Svi smo za stolom, svako u svom ekranu, dok je razgovor 'oflajn'. Pitanje nije da li mračimo, već da li zaista živimo.

Bojić postavlja pitanje o suštini ljudskih problema, naglašavajući da živimo manje dok gledamo druge. Postali smo publika u sopstvenom životu. Takođe, ukazuje na tišinu koja je promenila našu percepciju sveta, gde smo se povukli u svet tehnologije, a pravi život nam izmiče.

On primjećuje da je tišina postala neprijatna i da smo prestali da čekamo sopstvenu misao da sazri. Spoznajemo da se svijet promenio i da smo skratili razgovore, dok je strpljenje postalo tanje. Gubimo kontakt sa sobom i ne znamo više kako da pronađemo smisao.

Bojić dalje objašnjava da smisao zahteva vreme, tišinu i napor, dok mi bježimo u svet adrenalin, brze dobitke i sve ono što liči na život, a nije život. Oseća se strah od gubitka kontrole, smisa i uloge u svetu koji se ubrzano menja.

On naglašava da je budućnost u našim rukama, i da tehnologija ne bi trebala da odlučuje umesto nas. Čovek treba da se postavi pitanje: da li će ostati čovek ili će se povući u površnost. Smisao ne dolazi brzo, ne iskače. On se pojavljuje kada usporimo i počnemo da razmišljamo.

Na kraju, dr Bojić naglašava da je strah od suvišnosti prisutan, ali ne zbog tehnologije, već zbog straha da ćemo sami postati suvišni. Svako od nas treba da se suoči sa svojim unutrašnjim pitanjima, jer smisao se ne uči, već se ponovo otkriva u prisustvu onih koji ga nisu izgubili.