Putopis jednog krvotoka: Jutarnje misli iz sela

Kažu da dok se jedna vrata ne zatvore, druga se ne otvore. U mom slučaju su, bogami, sva vrata otvorena, čak i poneki prozor – znači, promaja. Ustala sam ranije nego obično i posmatrala kako se selo budi. Kako šum koraka i žamor kratkih razmena postaju sve glasniji, a miris kafe i laganog doručka postaje intenzivniji. Neka mi melodija sa radija zaliči na jedan zagrljaj koji nosim iz detinjstva, a da nisam ni znala da ga nosim.

Volim da vezujem muziku za situacije, ljude, događaje, osećanja. Čitav život je muzika. Simfonija bola. Rapsodija osmeha. Pa, kome se kako zalomi. A promaja na našim prostorima je glavni neprijatelj. Ne zaboravimo i još jednu najmoćniju balkansku osobinu, da se na pitanje: „Kako si? Šta ima?“, odgovara sa: „EVO!“

Evo, šorom prolazi deda Laza, zaprega sa konjima, na dnu slama, poređane dinje i lubenice i ori se: „Evo dinja, evo lubenica, ko med slatke, kore tanke, vreže još sveže!“ Naravno da ću uzeti dve, jer svi znamo da je lubenica moje omiljeno voće, omiljeno povrće, omiljeni doručak, omiljeni ručak, omiljena večera, omiljeni branč, omiljena užina, omiljeni desert, omiljeni zdrav slatkiš, omiljen nezdrav slatkiš, omiljeno osveženje i omiljena pesma. Mada, volim i šljive.

Još sanjam babin šljivik. Sećam se uflekane majice pune zrelih modrih plodova, oko Preobraženja. Sećam se popodneva u dvorištu ispod viševekovnih šimšira, zrikavaca skrivenih u divlje kupine i toplih starih ljudi, koji mašu u znak pozdrava: „’Oćel’ to ćeroo!“ Baba je govorila malo. Nekad vrlo kratko i jasno. Nekad oštro, a ponekad kao slatka vuna sa vašara.

Zavisi od čeljadeta, zavisi od auditorijuma, ali ne pamtim da je ikad govorila, a da to slušalac nije mogao da sažme u tri reči i ponese kao pouku ili bar osećaj. Odlasci iz nekih mesta i rastanci sa nekim ljudima su tako tihi da možeš čuti zvuk duše koja se cepa. Nestanu ljubavi, snovi, prijatelji, voljeni. Toliko toga umre oko nas i u nama, a mi preživimo. I ne znam da li je to snaga ili prokletstvo.

Nekad su malo i četiri strane sveta da pobegnemo, da se sakrijemo. Progonjeni mislima. Osećanjima. Uspomenama. Ponekad, učini ti se da tu postoji nešto više. Da je vreme učinilo svoje. Ali nema toga više, samo ono što je i prethodno bilo ponuđeno i preskočeno. Nedostajanja imaju najslađe boje. Na kraju, nisi nikada star za šarenilo jer, kao što Kafka kaže: „Mladost je srećna jer je sposobna da vidi lepotu, a svako ko ima sposobnost da vidi lepotu, ne može da ostari“. P. S. Gori pod nogama. Svima nama. U svakom smislu.