Kolekcionar tišine: Jutro kao izvor inspiracije

Mirno i tiho jutro je neophodno da bi čovjek imao priliku da se oporavi od snova. Jutro. Mir ujutru je čist i neotpakovan. Sve kasnije se ne može porediti sa jutrom. Jutra tišinama vraćaju život. Poželela sam dan od tempere, žut, crven, plav, ali poklonu se u zube ne gleda, pa prihvatam i ovaj tih, razliven poput akvarela, spor i lenj kao ravnica kad je februar stisne butinama za vrat, dok sneg kopni po kanalima. Neko nema dan, mi ga imamo, hej!

Pitam sina kad se sinoć vratio: „Imaš li ti kuću?“ Ne zato što mi nešto smeta što je čitav dan van nje, nego čisto da ne budem generacija koja je pitana, a nije pitala. To što sam sposobna da napravim u sebi crnu rupu u koju trpam emocije i uspomene, ne znači da se nikad ne otvori i ne proguta me. Živim biološkim sistemima vlada zakon opstanka, ali snaga nije uvek u veličini, jer često mali savlada velikog. Prava moć preživljavanja ne leži u sirovoj sili, već u adaptaciji, mimikriji i sposobnosti prilagođavanja. I slobodi. Ima li svaka sloboda svoje sidro? Sloboda bez sidra retko ostaje čista sloboda.

Najčešće neosetno preraste u plutanje, rasipanje energije ili nekakvu bestežinsku prazninu. Sidro u odnosu na slobodu nije lanac koji sputava, već unutrašnja tačka oslonca koja pokretu daje smer i težinu. Bez te fiksne tačke, beskrajne mogućnosti ne donose osećaj širine, već zamor od neprekidnog izbora. Sidro je upravo ono što nam omogućava da otplovimo daleko, znajući da imamo gde da se vratimo.

Čudnovat je melanholija drug. Gurneš je u dno ormara, otrgneš joj se iz plišanih dodira, a onda posežeš za njom, hrliš u poznati miris kedrovine, obojen modro zelenom, kao u sigurno mesto, kao u spas. Svi oni izvori inspiracije: knjige, misli mudraca... su početnički koraci neophodni za rani razvoj ličnosti. Zrelost ipak zahteva građenje sopstvenih vetrenjača kojima ćemo napajati izvore kreativnosti.

Najteže klackalica preživimo slušajući instinkt, upravo onaj primarni odjek koji nam je u kostima, a koji surovo ignorišemo tražeći odgovore tamo gde ih nema. Možemo da pročitamo milion knjiga, raščivijati nećemo, jer ono što nas zove je u nama, to u knjigama ne piše. Mirno i tiho jutro je neophodno da bi čovek imao priliku da se oporavi od snova, a sad nek dan uhvati zalet...

Koliko ste vi prepreka uklonili, krčili ih kao buldožer, dok niste shvatili da problem nisu prepreke, nego nedostatak želje? Ne mogu više da pišem, žurim, moram još da krčim... I prioriteti sa dna liste imaju dušu. Isto nebitni, al’ mora nešto da se dešava. P.S. Jutro. Ja već ostavila nešto za sutra. Ne budite kao ja.