Više sunca nego ljudi

Okrznu se misli kao pilići kad ih baba donese u kutiji, smesti ih na hoklicu bliže šporetu, a oni se stisnu jedni uz druge da se greju, onako žuti, mali slatki, paperjasti. Izađem časkom na terasu, ko u rernu da sam zakoračila, provirim na ulicu – nigde žive duše, samo deda Milivoje sa šeširićem i prekrštenim rukama na leđima, šeta i zagleda levo-desno. Šta ti je stara garda, neuništiva!

Rekli mi moji meštani, kada dođem na selo, da pogledam kako sija Venera na zapadnom nebu posle zalaska sunca, i evo, gledam je, nisu pogrešili. U gradovima ljudi propuste mnogo toga. Kad moji seljani kažu: „Sunce ti kalajisano!”, tu je sve rečeno, nepogrešivo uočavanje prirodnih pojava i poznavanje nebeskih tela, a bogami i znanje iz obrade metala. Jednu ružnu reč da nisam čula o tim ljudima! Neke bih reči mogla da stavim u puščanu cev.

Mnoge su mi misli glineni golubovi. Dogoreva svet, a nigde vetra da nam pepeo raznese. To večito, prokleto izvinjenje, koje svima nama visi u vazduhu kad ode onaj koji je bio sav naš život i sav naš svet. Uvek ostaje nedorečenost, da nas grize, nagriza, jede i izjeda. Život se sastoji od pogodaka i propusta, ali mi pamtimo samo propuste. Čovek, pa proklet.

Tuga je kao neka suspregnuta emocija koju je čovek silom nabio u sebi i ne dozvoljava joj da se raspline kao maslačci u polju u proleće, nego svesno gura u sebe blokade, kao krpu u odžak, pa se čudi što dimi i čadi na sve strane, dok naposletku ne izgori. A šteta. Kad se mnogo sakriješ od sebe, razmišljaš neočekivano i sanjaš svašta.

Sadašnjost je most između prošlosti i budućnosti. Iz prošlosti bi trebala da ponese ono što nas uči, a prema budućnosti da nosi ono što nam daje nadu. Ali ne smemo je toliko opteretiti ni jednim ni drugim, pa da zaboravimo da živimo danas. Zato sam neke lepe dogovore sklopila sa sobom. Milina jedna. I dala sebi razumne rokove i visok stepen tolerancije, i malo ljubavi, i svašta.

Mala tiha obećanja sebi, kao trajni podsetnik. Polako ispijam kafu uz tihu muziku i misli koje još pomalo lutaju između odmora i svakodnevice. Hvala nebesima na svim blagodatima. Čekam onaj lep osećaj, kada noći postanu sveže, pa kad se čovek naspava i ustane redostan kao dete.

P.S. Mole se građani da zapamte ove vrućine! Da ne bude opet dogodine – nezapamćene.