Zašto se neki parovi svađaju satima, a drugi se pomire za pet minuta

U svakoj vezi postoji trenutak poslije svađe koji često odlučuje više od same svađe. Nije presudno samo ko je podigao ton, ko je pogriješio ili ko se povukao, već šta se dogodi kada emocije malo splasnu. Neki parovi se brzo vrate jedno drugom, dok drugi danima ostanu u tišini, iako se ni sami više ne sjećaju svih detalja konflikta.

The Gottman Institute u novijem tekstu govori o “ritmu popravke” odnosa, odnosno o načinu na koji partneri pokušavaju da poprave kontakt poslije napetosti. To može biti izvinjenje, humor, tiha blizina, poruka, zagrljaj, objašnjenje ili jednostavno rečenica: "Hajde da stanemo, ne želim da se ovako udaljimo". Poenta nije da par nikada nema konflikt, već da ima naviku vraćanja u odnos.

Problem nastaje kada dvoje ljudi imaju različit tempo. Jedna osoba želi da razgovara odmah, jer joj tišina djeluje kao odbacivanje. Druga osoba mora da se udalji, jer joj razgovor dok je uznemirena djeluje kao pritisak. Tako nastaje klasična dinamika: jedan partner juri za razgovorom, drugi bježi od njega, a oboje misle da se brane. Ako se to ponavlja, sama svađa postaje manji problem od osjećaja da druga strana ne zna ili ne želi da popravi stvar.

Zato je korisno da parovi ne čekaju krizu da bi razgovarali o svom “ritmu”. Jedno od najjednostavnijih pitanja glasi: šta ti je potrebno poslije svađe da bi mogao/la ponovo da me čuješ? Nekome treba pola sata tišine, nekome jasna poruka da odnos nije ugrožen, nekome izvinjenje prije analize, a nekome konkretan dogovor šta se mijenja. Kada se te potrebe izgovore unaprijed, manje je prostora za pogrešna tumačenja.

Dobar odnos nije odnos bez nesporazuma. Dobar odnos je onaj u kojem partneri nauče da se vraćaju jedno drugom bez ponižavanja, kažnjavanja ćutanjem ili stalnog dokazivanja ko je u pravu. Nekad je najzrelija rečenica u vezi upravo najjednostavnija: “Treba mi pauza, ali vratiću se razgovoru.” U toj rečenici ima i granice i nježnosti.