Rangiranje pauka po brzini

Nova studija analizirala je brzinu trčanja 258 različitih vrsta pauka, a najbrži među njima može bez problema da prestigne čovjeka koji hoda. Istraživači su koristili laboratorijsku postavku koja je obuhvatala kameru i mrežni papir postavljen na plastičnu posudu ili lim kako bi izmerili kojom brzinom različite vrste pauka pretrčavaju između dve tačke.

Na vrhu liste našla se vrsta pauka lovca iz roda Heteropoda, poreklom iz Kvinzlenda u Australiji. Ona je dostigla brzinu od skoro 3,6 metara u sekundi, što je nešto više od osam milja na sat i znatno iznad prosečne brzine ljudskog trčanja, koja iznosi između četiri i šest milja na sat.

Međutim, ova studija nije bila samo test brzine. Istraživači su želeli da utvrde kako evolucija i anatomija pauka utiču na njihovu sposobnost trčanja. Drugim rečima, nastojali su da otkriju koje telesne osobine i oblici najviše doprinose velikoj brzini. „Snažne performanse u trčanju, nakon uzimanja u obzir i veličine tela i zajedničkog porekla, bile su povezane sa relativno dužim nogama i, u manjoj meri, ekološkom pripadnošću, ali ne i sa vitkošću nogu ili preferencijom ka obrnutom u odnosu na uspravno kretanje“, pišu istraživači u svom preprintu, koji još čeka recenziju.

Iako zvanični svetski rekord za najbržeg pauka i dalje drži marokanski flik-flak pauk (Cebrennus rechenbergi), njegov prepoznatljiv način kretanja nije bio obuhvaćen ovim istraživanjem. Naime, kada se uplaši, ova vrsta se kreće prevrtanjem poput koluta, što tehnički nije isto što i trčanje, kako je ono definisano u ovoj studiji. Prosečna maksimalna brzina flik-flak pauka iznosi 1,7 metara u sekundi, što, prema autorima rada, pokazuje koliko je do sada bilo praznina u razumevanju brzine pauka i koliko ih ovo istraživanje popunjava.

Istraživači su utvrdili da su veći pauci, po pravilu, brži, mada postoje izuzeci. Tako, na primer, mali narandžasti goblin pauk (Oonops pulcher) teži oko 30.000 puta manje od rekordera iz roda Heteropoda, a ipak je samo 18 puta sporiji. Ovaj nalaz nadovezuje se na prethodna istraživanja koja pokazuju da najbrže životinje nisu nužno ni najmanje ni najveće. Najvažnija su ograničenja koja veličina tela i anatomija postavljaju pred mišićnu snagu i proizvodnju energije. „Gepard, recimo, bez problema pretrči većinu pasa slične veličine“, rekao je stručnjak za anatomiju životinja Devid Labonte sa Imperijal koledža u Londonu za New Scientist i dodao: „To je, naravno, zato što je njegov način života učinio ovu brzinu korisnom, ali je ona i dalje diktirana fizikom“.

Istraživanje je takođe pokazalo da su duže noge važnije za brzinu kretanja nego sama vitkost nogu. Nakon što su izmerili ili prikupili već objavljene podatke o brzini kretanja 258 vrsta pauka, istraživači su te rezultate uporedili sa filogenetskim stablom pauka kako bi utvrdili kako su se brzine razvijale kroz različite evolutivne linije. Ispostavilo se da su pauci koji aktivno love plen na tlu najbrži u odnosu na svoju veličinu, najverovatnije zato što veliki deo vremena provode u poteri za plenom. Istovremeno, evolutivno mlađe grupe pauka pokazale su najveće varijacije u brzini. „Makroevoluioni obrasci performansi trčanja stoga odražavaju ne samo varijacije u veličini tela, već i morfologiju nogu specifičnu za veličinu, ekološku diferencijaciju i filogenetsku istoriju“, pišu istraživači.

Ovo je do sada najobuhvatnija katalogizacija brzine pauka. Iako bi kod nekih ljudi mogla da izazove dodatni oprez prilikom susreta sa paukima, ona istovremeno pruža važan uvid u to kako se fizičke sposobnosti i genetska istorija udružuju u oblikovanju osobina različitih vrsta. Autori ističu da je, „u doba u kojem mašinsko učenje i veštačka inteligencija dominiraju istraživanjima u svim naukama“, važno da eksperimenti i podaci iz stvarnog sveta i dalje ostanu prioritet. „Samo sa takvim podacima pri ruci moći ćemo na kraju da postignemo značajan napredak u našem razumevanju faktora koji oblikuju lokomotorne performanse kod pauka, drugih zglavkara i životinja uopšte“, zaključuju istraživači.