Postoji li više od jednog univerzuma?

Jeste li ikada zamišljali da ste rok zvezda ili astronaut u nekom paralelnom univerzumu? Ideja o više univerzuma, poznata kao multiverzum, nadahnula je sanjarenja i naučnofantastične zaplete. Zato je ozbiljno shvataju i neki naučnici, mada to možda nije verzija koju često opisuje Holivud. Čini se da niko ne može da se usaglasi oko toga šta bi ta ideja zapravo mogla da bude.

Univerzum u kojem stvarno postojimo deluje kao da je savršeno podešen za nas. Da bi gravitacija bila slabija, na primjer, naše zvijezde i planete se možda ne bi formirale. S druge strane, da bi gravitacija bila mnogo jača, univerzum bi se urušio već u ranoj fazi, kaže fizičar Pol Halpern sa američkog Univerziteta Svetog Džozefa. On je autor knjige Privlačnost multiverzuma.

Postoji oko dvadesetak osnovnih konstanti prirode, a njihove tačne vrijednosti čine da naši fizički zakoni funkcionišu. Ali odakle potiču? Neki tvrde da ukazuju na božanskog tvorca, dok drugi objašnjavaju kroz postojanje multiverzuma: beskonačan broj univerzuma, svaki sa konkretnom kombinacijom ovih konstanti. Mi smo se našli u modelu koji podržava inteligentan život. Kakve su šanse da smo imali baš toliko sreće?

Čini se prilično velike, neki bi rekli, budući da ne bismo postojali u svim tim drugim besmrtim univerzumima i mogli bismo da razmišljamo o ovom pitanju ovdje. To se naziva antropički princip.

Fizičari su predlagali različite hipotetičke ideje kako su ovi univerzumi mogli da nastanu, uglavnom zasnovano na složenoj matematici. Uzmimo dva primera. Prva ideja potiče iz kvantne mehanike, svijeta sitnih čestica poput elektrona. Kad se fokusiramo na ovo mikrosvijet, kvantne verovatnoće nisu određene mjesta; elektron može biti ovdje, tamo ili na nekom drugom mjestu. Prema klasičnoj teoriji, kada posmatramo česticu, te verovatnoće se pretvaraju u jednu realnost unutar univerzuma koji poznajemo.

Druga ideja potiče od Hju Evereta Trećeg, koji je 1957. predložio tumačenje mnogih svetova. Prema toj ideji kvantna čestica ne zauzima jednu realnost; grana se u sve moguće realnosti, svaka u svom univerzumu. Kad se proučava ova čestica, svest posmatrača se deli: jedan vidi jednu realnost, drugi vidi druge verzije. Ali ti dvojnici nisu isti kao likovi u filmovima koji vode paralelne živote, naglašava Halpern.

Ovu ideju multiverzuma podržavaju poklonici, ali i kritičari koji tvrde da se ne može testirati; ne možemo se teleportovati u drugi univerzum i proveriti. Prema filozofu Karlu Popru, ako teorija ne može da se ospori, onda nije naučna. Taj argument ne brine mnogo profesora Geranta Luisa, astrofizičara sa Univerziteta u Sidneju. On smatra da možda jednog dana možemo posjetiti drugi univerzum; da bismo to uradili, potrebna je potpuna slika, a mi je još nemamo. Takođe ukazuje na Okamovu oštricu: najjednostavnije jednačine treba da objasne što više stvari. Pozivanje na bezbroj univerzuma kako bi riješili problem ne zvuči kao najsimplifikovanije rješenje.

Druga ideja odnosi se na večno širenje. Prema vodećim teorijama, univerzum se proširio enormno brzo u veoma kratom trenutku nakon Velikog praska. Postojao je energetski profil koji je doveo do brzog širenja. Kada se širenje zaustavilo, energija se pretvorila u materiju i svjetlost, davajući nam univerzum kakav danas vidimo. Nije jasno zašto je ovo širenje počelo ili zaustavilo baš u našem kutu svemira. Osamdesetih godina prošlog vijeka neki fizičari su predlagali da širenje nije završilo svuda istovremeno i da se možda nastavlja dalje izvan našeg vidokruga.

U jednoj verziji večenog širenja, gdje god da se širenje zaustavi, taj dio svemira pretvara se u svoj vlastiti univerzum, a svaki bi bio drugačiji. Neki bi imali vrlo jaku gravitaciju, drugi tek malu. Većina njih završava mrtva i sterilna, a povremeno nastaje nekoliko koje su nastanjive. Slična je priča i kod kvantnog multiverzuma: kontakt sa drugim univerzumima deluje teško kada univerzum stalno širi granice.

Postoje pokušaji da se u kosmičkoj mikrovalnoj pozadini pronađu tragovi sudara dvaju univerzuma. Kosmolozi traže ožiljke u CMB-u, ostatke prvog svjetla koje putuje kroz naš rani univerzum. Ovi ostaci se danas vide u mikrotalasnoj radijaciji i astronomi koriste teleskope da ih proučavaju širom svemira. Neki kosmolozi analiziraju neobična svojstva u CMB-u, poput hladne tačke koja djeluje neobično hladnije od okruženja. Neki tvrde da ju je izazvao drugi univerzum koji vuče naš, dok drugi kažu da to nije tačan nalaz. Čak i ako bi se pronašli definitvni tragovi u CMB-u, da li bi to bilo dovoljno da se povjeruje u druge univerzume ako ih nikad ne susretnemo?

Postoje mnogi slučajevi u nauci gdje prihvatamo indirektne dokaze: na primjer, vjerujemo da je jezgro Zemlje sačinjeno od gvožđa i nikla uprkos tome što nismo bili tamo. Luis je otvoren za mogućnost postojanja drugog oblika multiverzuma i smatra da smo još veoma daleko od toga da ga definiramo, s mnogo konkurentnih ideja na stolu. U studiji iz 2025. godine, napisao je da su multiverzumi trenutno tek hipoteza, samo hrpa ideja i mnogo nagađanja. Ako želimo raspravljati o multiverzumu, prvi korak jeste definisati o čemu tačno raspravljamo.