Na današnji dan spaljene mošti Svetog Save, oca srpske državnosti

Na današnji dan, 1594. godine, Turci su spali mošti oca srpske državnosti Svetog Save i prvog srpskog arhiepiskopa na Vračaru u Beogradu. Ovaj čin, koji se desio 359 godina nakon njegove smrti, prethodio je ustanak Srba u Banatu pod eparhijom Svetog Teodora Vršackog, gdje su ustanicima nosili ikone Svetog Save.

Turski sultan Muhamed Treći je naredio Sinan-paši da po svaku cijenu ugasi pobunu Srba. S obzirom na to da su do groba Svetog Save u manastiru Mileševa hodočastili čak i muslimani, a zatim se vraćali vjeri predaka, Sinan-paša je naredio da se mošti prenesu u Beograd i spale. U narodu je tada nastala pjesma: „Na Vračaru Sinan viče: gori, gori, svešteniče; to si od nas zaslužio što si raju prosvetio.”

Spašivanje mošti imalo je za cilj da uništi veliki kult svetitelja u narodu, čime su se nadale i sve nade za oslobođenje od Osmanlija. Prema rečima istoričara, mošti Svetog Save su bile „izvor srpskog državnog legitimiteta“ i „simbol srpskih tradicija o državi i nezavisnosti“. Kako beleže savremenici, ovaj zločinački čin bio je praćen nepogodom, gradom i olujom. Pepeo prosvetitelja srpskog bio je raznet na sve strane.

Podsetimo se na Matijine stihove: „Kad je Sveti Sava išao po zemlji, još pre svoga rođenja, dok se zvao Rastko, kao što ide i sada, samo ga ne vidimo. A možda je to bilo i dočnije. Krenuo je Savinim stopama, ka Savinom izvoru, na Savinom vrhu, kuda i mi idemo, jer drugog puta i nema.”

Kada je negde oko Savina dana naišao Savinom stranom, napali su ga psi, kao što i sad napadaju svakoga ko se uputi Savinim tragovima. Putnik je najpre sastavio tri prsta, kako je odredio da se i mi krstimo, plašeći ih zakonom. Zatim se sagnuo da dohvati kamen, ali kamenje beše zamrznuto, svezano za zemlju studenim sinđirima, jer beše jaka zima, kao i ove godine, kao uvek oko Savina dana.

Već su raznosili Savina stopala, Savin kuk i Savin lakat, po prodolima i jarugama zemlje zbog koje je podeljen svet, kada je Sveti Sava otkidao mač usta, jedino oružje koje je nosio, a koje je i nama ostavio, govoreći ove reči: „Neka je prokleta zemlja u kojoj su paščić pušteni, a kamenje svezano.”