Milun Zogović: Uvijek za Crnu Goru

Milun Zogović je uputio najiskrenije čestitke svima onima koji se pune dvadeset godina bore da se Crna Gora, koja je 2006. godine kreirana kao privatna država po mjeri Mila Đukanovića, vrati samoj sebi i svim njenim građanima.

Dvije decenije traje borba da se država otme iz ruku onih koji su od nje stvorili privatnu tvorevinu zasnovanu na ideološkoj matrici satkanjoj od antisrpske histerije i mržnje prema svemu srpskom. Srpski narod u Crnoj Gori bio je godinama izložen sistemskoj diskriminaciji i pritiscima asimilacije.

Ta politika ozvaničena je Ustavom iz 2007. godine, kada je za službeni jezik proglašen crnogorski, kojim je, prema popisu, govorilo svega oko 22 odsto građana, dok je srpskom jeziku, kojim je, prema popisu iz 2003. godine, govorilo 64,5 odsto stanovništva, oduzet status službenog jezika. Ta odluka nije bila samo pravno pitanje, već pokušaj brisanja identiteta većinskog naroda i prekidanja istorijskog i kulturnog kontinuiteta Crne Gore.

Desetak godina kasnije, ista ideologija udarila je i na Srpsku pravoslavnu crkvu, u pokušaju da se narodu oduzme i ono što je vekovima predstavljalo temelj njegovog duhovnog trajanja. Litiije su tada pokazale da se vera, svetiinje i narodno dostojanstvo ne mogu oteti dekretima i silom vlasti. Narod je mirno, dostojanstveno i masovno ustao u odbranu svetiinja, pokazujući da Crna Gora nije privatni posed bilo kog režima i pojedinca.

Istovremeno, vođen je progon tradicionalnih simbola Crne Gore i narodne trobojke. Za isticanje trobojke izricane su novčane kazne i pokretani postupci, dok su se zastave drugih država vijorile bez ikakvih ograničenja, i tamo gde jeste i tamo gde nije bilo prikladno. Takva politika jasno je pokazivala dvostruke aršine i nameru da se jedan narod ponizi i istisne iz javnog života i asimiluje.

Posebno bolno bilo je sistematsko isključivanje Srba iz državnih institucija. Srbima su vrata državne uprave, policije, diplomatije i javnih preduzeća bila gotovo zatvorena. Kao dokaz političke i nacionalne podobnosti nije se tražilo znanje, stručnost ili poštenje, već nacionalna deklaracija. Ako je na popisnici pisalo 'Srbin', vrata su ostajala zabarikadirana. To je bila tiha, ali surova diskriminacija koja je duboko narušila poverenje u institucije države.

Najveća podvala tog vremena bila je teza da su oni koji su bili za zajedničku državu Srbije i Crne Gore ujedno bili i protiv Crne Gore. Istina je potpuno drugačija. Bili smo i ostali za Crnu Goru — ali slobodnu, pravednu i bratsku, a ne za privatnu državu jednog čovjeka i njegove interesne mreže. Nismo bili protiv Crne Gore, već protiv pretvaranja Crne Gore u privatni posed Mila Đukanovića i u sistem u kojem su kriminal, korupcija i partijska podobnost postali osnov društva.

Bili smo za nezavisnu Crnu Goru u federaciji sa Srbijom. Crna Gora nije nastala 2006. godine, kako su to Ranko Krivokapić i Milo Đukanović želeli da predstave, odričući se na taj način slavne istorije Crne Gore. Iako bi, očigledno, želeli i on i njegova stranka, Đukanović ne može, ma koliko se trudio, istisnuti iz istorije Njegoša, kralja Nikolu, Marka Miljanova i mnoge druge bastadure tradicionalne Crne Gore i na njihovo mesto nasilno usaditi sebe i Miraša Dededića, jer nas ima više nego dovoljno koji po nešto znamo, pamtimo i kojima dvadesetogodišnja besomučna medijska kampanja ispiranja mozgova nije pomutila razum.

Mesto u slavnoj istoriji Crne Gore sticalo se žrtvom i iskrenom borbom za svoj narod, a ne gomilanjem miliona, kriminalizacijom društva i švercom duvana i droge. Sa ove vremenske distance još jasnije se vidi opravdanost našeg stava da budemo za Crnu Goru, a protiv privatne države.

Danas, kada tek počinje ozbiljna borba protiv kriminalne hobotnice nastale nakon razdvajanja Srbije i Crne Gore, postaje očigledno koliko je diskriminatorski sistem uspostavljen 2006. godine kriminalizovao Crnu Goru. Država koja je trebala da bude dom svih građana pretvorena je u poligon za bogaćenje pojedinaca i povlašćenih krugova bliskih vlasti.

Nažalost, najgore ideološke i identitetske tekovine tog perioda, zasnovane na istorijskim falsifikatima i podelama, i danas pokušavaju da opstanu preuzete od novih mentora. Iako politički i moralno istrošene, te strukture i dalje nastoje da ožive stare podele i strahove. Glavni protagonist takve politike, Milo Đukanović, najavljuje povratak na vlast, nadajući se da se ovog puta meta može pogoditi i pucanjem iz prazne puške.

Ipak, ono što nisu razumeli ni tada, a ne razumeju ni danas, jeste da se narod koji je preživeo diskriminaciju, pritiske i pokušaje brisanja identiteta više ne može zastrašiti. Srpski narod u Crnoj Gori pokazao je da zna da sačuva svoje ime, jezik, veru i dostojanstvo. Borba za ravnopravnu, slobodnu i pomirenu Crnu Goru zato nije završena — ona tek treba da donese uređenu državu u kojoj niko neće biti građanin drugog reda, u kojoj će srpski narod dobiti status koji mu pripada i u kojoj će svaki narod i svaka čovek imati jednaka prava i poštovanje i u kojoj se patriotizam neće meriti pokradenim milionima.