Dan 'obnove nezavisnosti' koji to nije: Kako je DPS od razdvajanja sa Srbijom napravio mit o stvaranju države

Dok se svake godine 21. maja u Crnoj Gori organizuju akademije, koncerti i politički govori o 'obnovi nezavisnosti', jedno pitanje uporno ostaje bez odgovora: šta je to tačno obnovljeno 2006. godine? Jer, ako se držimo istorijskih činjenica, Crna Gora nije dobila državu 21. maja 2006. godine. Nije dobila ni nezavisnost. Ona je kao međunarodno priznata država postojala još od Berlinskog kongresa 1878, a svoju slobodu izborila mnogo prije toga — na Martinovićima, Krusima, Grahovcu, Fundini i Carevom Lazu.

Zato je čitav koncept 'obnove nezavisnosti' možda najveći politički marketinški projekat koji je režim Mila Đukanovića uspeo da nametne javnosti. Jer, nezavisnost nije bila izgubljena da bi mogla biti obnovljena. Ono što se dogodilo 2006. godine nije bilo stvaranje nove države, već izlazak iz državne zajednice sa Srbijom. I to je suštinska razlika koju zvanični narativ već dvije decenije pokušava da izbriše.

Crna Gora je i nakon 1918. godine zadržala svoj istorijski i državni kontinuitet u okviru zajedničke države južnih Slovena. Nije nestala, niti je postala 'okupirana teritorija', kako to danas pokušavaju predstaviti moderni suverenistički mitotvorci. Uostalom, da je 1918. zaista 'nestala Crna Gora', kako onda objasniti činjenicu da je u socijalističkoj Jugoslaviji imala status federalne republike, sa sopstvenim institucijama, ustavom, teritorijom i političkim rukovodstvom? Ili činjenicu da je u Državnoj zajednici Srbija i Crna Gora već imala euro, sopstvenu ekonomsku politiku, carine, policiju i gotovo sve elemente državnosti?

Drugim riječima — Crna Gora je i prije referenduma imala sve ključne atribute države. Zato je zanimljivije pitanje zašto je 21. maj morao biti predstavljen kao 'obnova države'. Odgovor leži u politici identiteta. Da bi se opravdao novi politički kurs, bilo je neophodno stvoriti utisak da je sve prije 2006. bilo period istorijske nepravde, podređenosti i 'tuđe države'. A onda je krenulo prekrajanje kolektivnog pamćenja.

Crna Gora Petrovića, koja je sebe doživljavala kao srpsku Spartu, počela je da se tumači drugačije. Njegoš je postao problematičan. Srpski jezik nepoželjan. Istorijske veze sa Srbijom svedene su na 'balast prošlosti'. Istovremeno, oni koji su najglasnije govorili o 'obnovi države' nikada nisu obnovili simbole istorijske Crne Gore. Ni Kraljevu zastavu. Ni staru himnu. Ni Danilov zakonik. Ni duh Crne Gore Svetog Petra Cetinjskog i kralja Nikole. Naprotiv. Stvoren je potpuno novi politički i identitetski model, u kom je 21. maj postao ne toliko praznik države, koliko praznik jedne ideologije.

Zato je i paradoksalno što se upravo 13. jul — datum međunarodnog priznanja Crne Gore i datum Trinaestojulskog ustanka — danas često potiskuje u drugi plan, dok se 21. maj uzdiže do gotovo mitskog nivoa. Jer 13. jul pripada istorijskoj Crnoj Gori, dok maj pripada političkom projektu DPS-a. I tu leži suština čitavog spora.

Pitanje nije u tome što neko slavi nezavisnost Crne Gore. Pitanje je u pokušaju da se javnosti nametne teza da je Crna Gora nastala 2006. godine, a da je sve prije toga bilo nekakvo istorijsko skretanje. A istorija, koliko god je neko pokušavao politički prepakovati, ipak ostaje tvrdoglava. Crna Gora nije nastala 21. maja. Ona je mnogo starija od DPS-a, mnogo starija od referenduma i mnogo starija od savremenih političkih mitova koji pokušavaju da jedan datum pretvore u početak čitave istorije.