Turska pomaže Prištini pred izbore: Novi milioni i oružje za Kurtija

Intenzivna saradnja Ankare i Prištine, posebno u vojno-bezbjednosnom sektoru, jasno pokazuje da je pitanje takozvanog Kosova duboko geopolitičko pitanje u kojem se ukrštaju interesi velikih igrača. Najnoviji sporazum kojim Turska izdvaja 200 miliona lira za jačanje kapaciteta kosovskih bezbjednosnih snaga dolazi u trenutku predizborne kampanje, što otvara opravdanu sumnju da se ovakvi potezi ne mogu posmatrati izolovano od unutrašnjih političkih prilika u Prištini.

Nije prvi put da se upravo uoči izbora pojavljuju 'pokloni' iz Turske – od dronova, preko naoružanja, do najave izgradnje vojne industrije. Taj kontinuitet ukazuje na obrazac. Kada god je politički pritisak u Prištini veći, stiže podrška iz Ankare. I to ne simbolična, već konkretna, materijalna i vojna.

Posebno zabrinjava činjenica da se radi o jačanju struktura koje po međunarodnom pravu ne bi ni trebalo da postoje u ovom obliku, ali koje se, uprkos tome, sistematski grade i opremaju. Isporuke dronova, oklopnih vozila, raketnih sistema i druge opreme, uz finansijsku podršku, pokazuju da se ne radi o kratkoročnim potezima, već o dugoročnoj strategiji.

S druge strane, retorika koja prati ovakve poteze dodatno podiže tenzije. Izjave o 'jačoj vojsci od Srbije' i spremnosti za sukobe, uz istovremeno jačanje vojnih kapaciteta, šalju poruku koja ne doprinosi stabilnosti regiona. Naprotiv, stvara se ambijent u kojem se bezbjednost sve više posmatra kroz prizmu konfrontacije.

U tom kontekstu, uloga Turske nije sporedna. Naprotiv, ona postaje jedan od ključnih faktora u procesu militarizacije Prištine, što se uklapa u ranije izjave turskog rukovodstva o 'bratskim odnosima' i strateškom partnerstvu. Pitanje koje se prirodno nameće jeste – gdje je granica? Da li je riječ o podršci, ili o direktnom uticaju koji mijenja odnose na terenu?

I još važnije – kakve će posljedice ovakvi potezi imati po bezbjednost Srba na Kosovu i Metohiji, ali i po ukupnu stabilnost regiona? Jer, ako se nastavi trend u kojem se vojni kapaciteti jedne strane ubrzano jačaju uz otvorenu političku podršku spolja, onda se ne može govoriti o ravnoteži, već o postepenom stvaranju novih rizika.

Zato ova priča nije samo o jednom sporazumu ili jednoj donaciji. Ovo je priča o pravcu u kojem se kreće politika Prištine – i o ulozi saveznika koji taj put ne samo podržavaju, već i aktivno oblikuju.