Srbija na ivici ponora

Bolje biti neće. Možemo samo još gore očekivati. I spremati se za najgore. Ovaj režim je kadar za svaku nasilnost ne bi li svoju vlast sačuvao. Kako stigosmo dovde? Kako se srozasmo ovoliko nisko? Kako nam se, i zašto, dogodilo da za sto dvadeset godina doživimo ovakav sunovrat? Da od evropskog naroda na putu ukupne društvene i državne emancipacije zalutamo u pustoš beznadežnosti?

Jedinstvo policije i kriminalaca. Pravosuđe – sluga režima. Ustavni sud – negacija samog sebe. Slobodni mediji koji vise o koncu. Upad uniformisane bande u Rektorat. Privođenja studenata. Promene krivičnih zakona. Ucene, pretnje, otpuštanja. Travestija od institucionalnosti. Predsednik poludeo od vlastoljublja. Tavorenje između naopakosti i predrasuda. Ovo je slika današnje Srbije.

Odgovor nije lak. Čitav niz pogubnih odluka odveo nas je istorijskom stranputicom. Donekle je, mora se priznati, i splet okolnosti doprineo našem narodnom neuspehu. Neki bi, tešeći se, pominjali ogromnu pogibiju u dva svetska rata. Neki bi negirali realnost predstavljajući nas kao narod koji je uvek bio u pravu i koji ide pravcem neviđenog procvata. Neki bi se pozivali na zlu sudbinu. Koje god od ovih objašnjenja da prihvatimo, velike pomoći nam od toga biti neće.

Traženje utehe, ili upiranjem prsta u imaginarnog krivca, nećemo nikud stići. Kićenjem stvarnosti još manje. Okrećemo se slavnoj prošlosti zato što u sadašnjost ne verujemo. Idealizujemo prethodna pokolenja, i vremena, zato što ne uspevamo danas. Hvalimo se onim što je negda bilo kako bismo pred sobom, i pred drugima, vredeli više. Slaba vajda. Istorija je nepovratna. Prohujalo doba upravo istoriji pripada.

Aktuelni predsednik Srbije je, moram da kažem, prava mera naše uzaludnosti. Misli da zna, a ne zna. Misli da ume, a ne ume. Misli da razume, a ne razume. Hiljaditi put kažem – mediokritet. Pretenciozni mediokritet. Kratkotalasan, kratkovid, kratke pameti. Kad god mu se nešto, ili neko, ne sviđa, on poseže za silom. Svakog takmaca bi da ućutka, jer ga nadmudriti ne može.

LJude ceni po podaništvu sebi, ne po istinskim sposobnostima. Ovo stoga što on, u svojoj ograničenosti, istinsku sposobnost nema kapacitet da prepozna. Videsmo, pre nekog dana, ko su mu partneri. Koalicioni drugovi i politički saradnici. Videsmo, ko zna koji put, i kakvim ljudima je okružen. Kakvim neznalicama, kakvim nasilnicima, kakvim bezmozgovićima. Jedino što znaju i on i njegovi, to je bezobrazluk. Neotesanost. Prostakluk. I beskonačno lupetanje o svemu i svačemu.

U toj delatnosti predsednik Srbije zaista dominira. Šampion koještarija. I besmislica. I flagrantnog neznanja. Suviše je malo knjiga pročitao za takav stepen ambicioznosti. Zato se toliko bruka. I ispada smešan. I tragikomičan. Za njega je životno dostignuće s kojim se državnikom koliko puta rukovao. Dotle on dobacuje. Baš je to njegov manir i njegov mentalitet.

Ko mi se ne dopada, taj ima da bude eliminisan. Pripitomljen i izdresiran kako bi služio mojoj svrsi. I mom interesu. Ko god misli drugačije od mene, suprotno od mene, moj je zaklet neprijatelj. Protiv njega je svako sredstvo dozvoljeno. Pošto ga ne mogu pobediti argumentom, pobediću ga silom.

I takvog nedoraslog čoveka smo mi birali za predsednika. U dva maha. Ubedljivom većinom. U prvom izbornom krugu. Ta žalosna činjenica nešto govori o nama. Ne samo o njemu. On je takav kakav je. Ni bolji, ni gori. Skromnih kapaciteta i limitiranog potencijala. Ali, mi? I dan-danas, posle svega, oklevamo da zahtevamo njegovu ostavku.

A dotad… Vrzino kolo do mile volje. Ide maca oko tebe, pazi da te ne ogrebe… Tra la la. Hristos voskrese. A Srbija?