Tehnološka renta Janisa Varufakisa

Velika laž našeg vremena ima bezbroj imena, ali su dva među njima danas najveća. To su Ilon Mask i Donald Tramp. Ilon Mask, najbogatiji čovek na planeti, svakodnevno širi laž Tehnomanije, po kojoj su glavni izvor naučnog i tehnološkog progresa on i ostali tehnooligarsi. Donald Tramp, predsednik SAD, posebno od njegovog drugog mandata, takođe širi laž Ultrakapitalizma, po kojoj su glavni izvor ovog progresa on i ostali ultrakapitalisti.

Ovu laž, koju šire ova dvojica, konačno su prozreli čak i brojni mejnstrimeri. Oni, posebno od početka drugog mandata Donalda Trampa, sve češće ukazuju na to da trampizam definitivno znači kraj tridesetvišegodišnjeg takozvanog neoliberalnog modela i konsenzusa, i početak velikog, globalnog i istorijskog haosa i nasilja. Međutim, ni oni, u traženju najdubljih izvora trampizma, po pravilu, ne idu dovoljno duboko.

Razlog leži u tome što su bili i ostali (neo)liberali. (Neo)liberalizam je, znamo, slab prema kapitalizmu, pa i prema ultrakapitalizmu kao sistemu. Zbog toga najdublji izvor trampističkog haosa i nasilja ne vide u tom sistemu. Umesto toga, spremni su da ga vide svugde drugo, osim tamo. Otuda i njihova sklonost da taj izvor vide u ljudskoj gluposti, to jest u većem broju glupih u odnosu na broj pametnih.

A broj jednih i drugih nije bez značaja, ali je daleko od toga da bude najdublji izvor. Naprotiv, najdublji izvor trampizma je ultrakapitalizam kao sistem. Sa svoja tri istorijska i sistemska ultra. Ultramonopolizmom, zbog kojih neki ovaj sistem već definišu kao neofeudalizam. Ultradesničarstvom, što je samo drugo ime za fašizam. I ultrapoznošću, koja dovoljno govori sama za sebe.

Još jedna važna stvar jeste da je od 1945. godine, kada je čovek prvi put proizveo i isprobao nuklearno oružje, kapitalizam kao sistem postao apokaliptički kapitalizam. Na čelu ovog sistema je „very special“ čovek koji se zove Donald Tramp. Da biste na licu Donalda Trampa prepoznali malignitete „ekstremnog narcisizma“ i sadizma, ne morate biti neuropsihijatar, mada je više od dvadeset vrhunskih neuropsihijatara SAD ustanovilo ovu dijagnozu za njega još uoči njegovog prvog mandata. Tako da su SAD, ali i čitav svet, danas u rukama jednog opasnog, ekstremno opasnog čoveka. Međutim, to čak ni probuđeni mejnstrimeri ne žele ili ne mogu da vide.

A broj onih koji to mogu i koji to svakodnevno čine nije mali, ali njihov sistemski uticaj, od strane trampista, ali i od strane mejnstrimera, je blokiran. Jedan od najpoznatijih među njima je Janis Varufakis, bivši ministar finansija Sirizine leve vlade Grčke, profesor ekonomije na nekoliko svetskih univerziteta i lider panevropskog i levog DiEM25.

U kontekstu ove kolumne, posebnu, pa i najveću važnost ima ideja i predlog Janisa Varufakisa za uvođenje tehnološke rente. Ova renta bi funkcionisala u predistributivnoj, a ne u redistributivnoj fazi ekonomije. Na taj način, u opšte dobro, po zasluženom automatizmu, pretvaralo bi se ono što je zasluga Đordana Bruna i drugih najvećih i najzaslužnijih za naučni i tehnološki progres, a ne zasluga tehnomanijaka i ultrakapitalista.

Analogija između tehnološke rente, koju je predložio Janis Varufakis, i prirodne/naftne rente, koju već decenijama primenjuje Norveška, je sasvim opravdana. Ovu analogiju navodim i ističem samo da bi se videlo da je reč o nečemu što nije nepoznato. Problem leži u tome što se tome suprotstavljaju ne samo jedan poluludi predsednik, nego i najveći broj mejnstrimera, koji imaju svest o poluludom, ali ne i svest o ultrakapitalizmu kao sistemu iz kojeg ovaj dolazi i za kojeg radi.