Borisav Stanković - 150 godina od rođenja

Na današnji dan, 31. marta 1876. godine, rođen je srpski pisac Borisav Stanković, slikar prolaznosti života i ljudske tragike, te dubok analitičar političkih i psiholoških procesa u srpskom društvu, uzdrmanom socijalnim suprotnostima.

Pisao je o Vranju i jugu Srbije, raslojavanju i degeneraciji starih trgovačkih porodica, talasu promena u gradskom životu, moralu žitelja rodnog grada i patrijarhalnoj atmosferi, potčinjenosti pojedinca svemoćnom sudu čaršije. Sjajan poznavalac ponora ljudske duše, naročito je rado slikao likove kojima potpuno gospodare strast i dert, dovodeći ih u žestok sukob s moralnim nazorima male sredine.

Njegova dela uključuju knjige pripovijedaka „Iz starog jevanđelja“, „Stari dani“, drame „Koštana“, „Tašana“, roman „Nečista krv“, i memoare „Pod okupacijom“. Najznačajniji prozni pisac modernih poetičkih iskustava prve decenije XX veka, Borisav Stanković je modernizovao prozni izraz na srpskom jeziku, uveo složenije narativne sklopove, intenzivnije psihološke sukobe svojih junaka, gotovo opipljivu čulnost i neobičnu pripovedačku perspektivu.

Bora Stanković je bio pesnik patrijarhalnog Vranja, analitičar društvenih, političkih i psiholoških procesa u jednom karakterističnom vremenskom periodu. Iako pritisnut tugom za „boljim starim vremenima“, Stanković je umetnički uspeo da prikaže istinitu realističnu sliku starog Vranja i njegovih ljudi u mnoštvu interesa i sukoba patrijarhalnih etičkih normi sa shvatanjima „novog vremena“.

Već iz prvih Borinih stihova trepere zvuci elegične melodije, zapisani u spomenici niške đačke književne družine „Njegoš“: “Ruka drhti, pero piše Ove retke, strofe male; Suza suzu sama stiže – Hartiju su pokapale...”

U ogledu „Bore Stankovića vilajet“ povodom trideset godina od smrti pisca „Nečiste krvi“, Isidora Sekulić piše: „Što sitnija palančica, to život u njoj više napet. Svako je u svačiјoj kući komšija, prijatelj, i tihi otrov...”

Ovaj ogled je objavljen u Književnim novinama 18. oktobra 1957. godine, nepuna šest meseci pre Isidorine smrti. Isidora je Vranje označila kao arhipatrijarhalnu palančicu, s obiljem brutalnih scena onovremenog balkanskog patrijarhata, ali i kao neprekinut doživljaj, slike prizora teških i dubina.

Bora Stanković se oženio kada je imao 28 godina, na boemski, romantičan način. Prvi put je svoju ženu video na jednoj fotografiji u izlogu. Bila je odeljena kao „maskara“, u mornarskom odelu, za maskenbal koji se pripremao u Beogradu. Zainteresovan za „mladog moreplovca“, Bora je otišao na maskenbal, gde je sreo devojku sa fotografije koja mu je ponudila konfete i maske. Zbuđen, Bora nije znao šta se dešava, a ona se nasmešila i povela ga do garderobe. Nedugo zatim, postala je njegova žena s kojom će izroditi decu i provesti ceo svoj vek.

Njena ime je bilo Angelina. Sve što bi napisao, prvo je njoj čitao, a ona mu je davala sugestije i prepisivala rukopise. Gospođa Angelina bila je tiha, ćutljiva priroda, rođena domaćica i majka. Bora je bio čovek sav od osećanja i saanjarenja, u njoj je prvo tražio ljubavnicu, ženu kojoj će on biti glavni, a tek onda decu i kuću. “To nije potčinjenost, poniženje, ulegivanje njemu, ocu, mužu svom, već svojoj ljubavi oličenoj u njemu...”

Datum i godina rođenja Bore Stankovića su sporni. Smatra se da je rođen 31. marta 1876. godine. Njegovi roditelji su umrli vrlo rano i odgajala ga je baka Zlata. Osnovnu školu i nižu gimnaziju pohađao je u Vranju. U Somboru je štampao prve pesme. U Beogradu je obavio prve pripovetke, a njegov roman „Nečista krv“ postao je poznat. U Beogradu je zbog oskudice morao da objavljuje u glasilima koje su pokrenule austriijske vlasti, što je kasnije dovelo do problema.

Umro je u noći između 21. i 22. oktobra 1927. godine, a dva dana kasnije sahranjen je bez ikakvih počasti. Siniša Paunović, pisac i novinar „Politike“, o poslednjem susretu sa Borom piše: “Kada sam poslednji put video Stankovića, on više nije bio u životu...”.

Prošlost čije je trajanje pesnik čuo u glasovima tradicije, dovedena u predstave kolektivne memorije, integralni je deo njegovog senzibiliteta. Samoniklost njegova prečišćena je stvaralačkim postupkom, jer je subjekivnošću svoga književnog izraza uspevao da ukrsti izvorne glasove narodnih predanja, folklorne elemente i zavjetne motive sa činjenicama iz najtačnije stvarnosti.