Zašto se države plaše da oporezuju ultrabogataše?

Rastuća nejednakost u prihodima i javno demonstriranje moći milijardera podstiču zahteve za uvođenje novih poreza za najbogatije pojedince na svetu. Mnogi birači ne vide problem u tome da se superbogati oporezuju i da plate svoj „pravedni deo“. Jedan od načina je povećanje poreza na dohodak, dok se razmatra i godišnji ili jednokratni porez na sve što neko poseduje iznad određene granice.

Neke vlade žele da oporezuju ekstremno bogatstvo kako bi smanjile poreze za srednju klasu u stagnaciji ili kako bi ublažile društvenu nejednakost. Druge žele da popune budžetske rupe, dok treći filozofski tvrde da preterano bogatstvo treba ograničiti, jer ono više ne doprinosi blagostanju tih pojedinaca.

U Sjedinjenim Američkim Državama, ultrabogatašima se smatraju pojedinci sa neto bogatstvom od najmanje 30 miliona dolara (25,9 miliona evra), dok superbogati imaju 300 miliona dolara ili više. Mit Romni, bivši guverner Masačusetsa, vidi veliki problem u poreskim rupama koje se odnose na kapitalnu dobit. „Došli smo do tačke u kojoj će svaka kombinacija rešenja za ekonomske probleme naše zemlje uključivati to da najbogatiji Amerikanci doprinesu više“, napisao je on u gostujućem tekstu za Njujork tajms.

Zohran Mamdani, novi gradonačelnik Njujorka, predložio je povećanje gradske stope poreza na dohodak sa 3,9 na 5,9 odsto za prihode veće od milion dolara godišnje. Početkom marta, zakonodavci u saveznoj državi Vašington usvojili su novi porez na lični prihod veći od milion dolara, a ta mera čeka potpis guvernera. Sjedinjene Američke Države, kao najveća ekonomija na svetu, dom su najvećeg broja milionera i milijardera, prema proračunima časopisa Forbs.

Brajan Gel, profesor prava na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju, smatra da je oporezivanje superbogatih pravedno, ekonomski efikasno i da može unaprijediti demokratiju. On ukazuje na to da superbogati kontrolišu toliki deo društvenih resursa da mogu da utiču na političke i ekonomske ishode, što može dovesti do nezdrave politike i katastrofalnih ekonomskih posledica.

Međutim, postoje velike prepreke u postojećim poreskim sistemima, pošto većina njih uvodi porez tek kada se investiciona imovina proda. „Superbogata domaćinstva mogu sebi da priušte luksuz da prodaju samo mali deo svog bogatstva, što im omogućava da biraju kada i gde će platiti porez“, dodaje Gel.

Od 1965. godine, 13 zemalja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) uvelo je porez na neto bogatstvo, ali danas samo četiri zemlje imaju takav porez: Norveška, Španija, Švajcarska i još jedna. Ti porezi doneli su malo prihoda i izazvali administrativne probleme, a pravni sporovi su dodatno otežali situaciju. Nemački Savezni ustavni sud je 1995. godine presudio da porez na bogatstvo krši princip jednakosti, dok je holandski vrhovni sud 2021. godine presudio da porez na bogatstvo krši evropsko pravo.

Porez na bogatstvo predstavlja izazov u utvrđivanju ukupnog bogatstva pojedinca, jer uključuje različite oblike imovine poput nekretnina, automobila i umetničkih kolekcija. Takođe, porez na bogatstvo može destimulisati štednju i investiranje, što dugoročno šteti preduzetništvu. Kritičari se plaše da bi moglo doći do odliva kapitala i preseljenja bogatih pojedinaca u susedne jurisdikcije.

Kada je reč o novom porezu na bogatstvo, Kalifornija možda pokazuje put sa jednokratnim porezom od pet odsto za ljude čije bogatstvo prelazi milijardu dolara. Ako se ta mera nađe na glasačkom listiću u novembru, biće to veliki test za veliku ekonomiju. Pristalice veruju da će porez povećati budžetske prihode, dok kritičari strahuju da će oterati bogate.