Smrt konteksta, trijumf naslova: Nova stvarnost čitanja

U tranziciji sa papira na ekran, izgubili smo strpljenje da saznamo šta neko zapravo misli pre nego što mu odgovorimo. To je cela priča.

Novinari, urednici i algoritmi su svesni da danas naslov nije sažetak teksta ispod njega, već okidač. On je dizajniran da vas pogodi pre nego što uključite mozak, aktivirajući bes, strah ili gnušanje dok skrolujete. I uspeva — gotovo uvek. Tekst ispod naslova pročita svako peto lice, što je optimistična procena. Ostatak odmah komentariše, a besan komentar često dolazi od onih koji nisu pročitali tekst. Ti ljudi ne komuniciraju ni sa kim, već drže monologe u prostoriji punoj monologa, uvereni da raspravljaju, dok niko nikoga ne sluša.

Prozor za komentare je najusamljenije mesto na internetu, ali i najglasnije. Odgovor na tu situaciju nije u tehnologiji, već u nelagodnosti konteksta, koji komplikuje stvari i oduzima pravo na jednostavan sud. Kada pročitate ceo tekst, možete otkriti da je situacija složenija nego što ste pretpostavljali, da postoji argument koji niste razmatrali. To je nelagoda koju brza kultura ne toleriše. Lakše je stati na naslovu, koji je dovoljno prost da potvrdi ono što već mislite.

Ovo nije nostalgija za papirom, jer papir nije bio bolji samo zato što je papir. Bio je bolji jer je zahtevao da se zastane i prati tuđ tok misli do kraja, čak i kada se ne slažete. Taj mentalni sklop, da tuđa misao zaslužuje pažnju pre nego što je odbacite, je osnova svake funkcionalne komunikacije. Bez njega, nismo u dijalogu; urlamo jedni pored drugih, uvereni da razgovaramo. To je, u jednoj rečenici, socijalna patologija našeg vremena.