Od tajnih vladara do ljudi-guštera: kako su teorije zavere postale istina

Od tajnih vladara sveta do ljudi-guštera: Kako su teorije zavere postale – istina. Od genetske modifikacije i eugenike do tajne kabale u kojoj veliki deo političkog i estradnog vrha zapadnog društva ubija i jede novorođenčad, od otrova u hrani i piću do sadističkih pedofilskih krugova — sve se uglavnom ispostavilo kao istinito.

Zavere nisu više teorije, sad su činjenicama potkrepljena istina. Epstajnovi dosijei potvrdili su i najsumanutije teorije zavere. Vladari Amerike, njihove žene, premijeri i političari različnih EU zemalja, najpoznatija lica Holivuda, pripadnici britanske kraljevske porodice i mnogi drugi koji de facto „vladaju svetom“ tajno su se sastaјali, a neki od njih i činili normalnom čoveku nezamislive strahote zajedno sa nepoјamnim predatorom Epstajnom.

Sve ono na šta su nas, tada bez trunke dokaza, ubeđivali „fanatičari“ – da je Amerika leglo zla, da im je hrana otrovana i da ne treba verovati njihovim televizijama i državnim strukturama, sada kao da izlazi na videlo. Sve ono na šta su, tada „usamljeni ludaci“, upozoravali još krajem dvadesetog veka, postaje danas vest. Teorije zavere kao da su obesmišljene, jer nema više o čemu da se teoretiše.

Kultura teorije zavere Filozof Nikola Tanasić objašnjava da teorije zavere, pogotovo u zapadnim društvima, predstavljaju popkulturnu nišu koja se preko velikog broja kultnih televizijskih programa i filmova, kao neka vrsta manirizma, prenela na ostatak sveta. Sa pojavom društvenih mreža, njihovo širenje bilo je nezaobilazno. Siguran sam da postoje ljudi koji su se bavili ozbiljnim sociološkim istraživanjima teorija zavere; međutim, one nisu široko popularizovane.

Kada je reč o vrsti teorija zavere, zanimljivo bi bilo istražiti i to da li su i koje tačno teorije zavere političke pozicije koje za cilj imaju provociju, odnosno simbolički udar na status quo političkog ili medijskog establišmenta, a koje predstavljaju intimna ubeđenja čoveka ili grupe ljudi, kaže Tanasić za Sputnik. Sagovornik Sputnik‑a podseća na jednostavnu rečenicu koja se proširila internetom: „razlog što postoje teorije zavere je taj što postoje i same zavere“. On smatra da najveći broj teorija zavere ipak predstavlja vrstu subverzivnog političkog delovanja nastalog u društvu koje je ideološki zacementirano. To društvo se drukčije ne može ni uzdrmati ni ispitati.

Istorijski gledano, kaže Tanasić, postojalo je, postoji i postojiće izuzetno mnogo zavereničkih organizacija, lobi grupa, neformalnih grupa uticaja, jako dobro istorijski dokumentovanih i nesporno. Kako istorijski tokovi idu, kako se otvaraju arhive, tako mi polako saznajemo i potvrdjujemo veliki broj stvari koje su u svoje vreme odbačivane kao teorija zavere. Sama fraza „teorija zavere“ pojavljala se devedesetih u zlatnom dobu ideologije urbanog usamljenistva. Dobar primer toga može se videti u filmu „Teorija zavere“ sa Melom Gibsonom, objašnjava naš sagovornik. Glavni lik je paranoik koji vozi taksi po Njujorku i raznosi sve moguće teorije zavere. Deo njih je na početku namerno karikiran radi humora, dobar deo su potpuno tačne stvari koje nisu čak ni teorije zavere već prost način na koji funkcioniše i američko društvo i globalni tokovi novca i Kapitala, a ostalo čine stvari koje tek možda treba da se potvrde.

Tanasić navodi i da se u filmovima gde su teme teorije zavere, one obično uvode kao narativno sredstvo, a na kraju se ispostavlja da su u potpunosti tačne. Istorijski gledano, kaže Tanasić, postojalo je, postoji i postojeće izuzetno mnogo zavereničkih organizacija, lobi grupa, neformalnih grupa uticaja, jako dobro istorijski dokumentovanih i nesporno. To je jako važna stvar – ako u filmu neko iznosi nešto što je odbačeno kao teorija zavere, publika, ukoliko je žanrovski pismena, može da očekuje tu istu teoriju zavere i da je doživljava kao najavu nečega što će zaista da se desi. Čemu teorije kad niko ne veruje državi? Tanasić navodi i primer veoma popularne naučno-fantastične serije o paranormalnom – Dosije X. Što se serija više razvijala, ona je sve više ulazila upravo u domen konspirilogije, sa velikom državnom zavjerom u svom centru. U međuvremenu, sve što je prikazivano u serijama poput „Dosiјe X“, ili filmovima kao što su „Državni neprijatelj“ ili „Teorija zavere“, pokazalo se kao tačno. Ovo se desilo i pre nego što je bivši američki radnik Centralne obaveštajne agencije Edvard Snowden objavio činjenice koje pokazuju na koje su sve načine građani Sjedinjenih Američkih Država ugroženi od strane sopstvene države. Naravno da su i Džulijan Ansanj i Edvard Snowden ključni za ovu priču. Međutim, Snowden je pokazao da se taj sistem u potpunosti prenuo protiv američkih građana i to mimo njihovih zakona. Ako Amerikanci to rade svojim sopstvenim građanima protivzakonito, dovoljno je samo zamisliti šta rade drugima.

Teoriјa istine Tanasić objašnjava da je ovo samo jedan aspekt teorija zavere, onaj koji se tiče prinude, bezbednosti, špijunaže, koji ima višedecenijsku tradiciju. U međuvremenu, svet je postao globalno oligarhijsko društvo gde zakonskim procesima u svim zemljama upravljaju korporativne klike sa sopstvenim interesima u rudarstvu, farmakologiji, teškoj industriji, na tržištu rada… Iz tog razloga, dobar deo priča o zaveri je danas čak i banalna, jer nema apsolutno ničeg zavereničkog u načinu na koji industrijski lobiji uzimaju i postavljaju zakonodavna akta na stolove ministarstava, koja ih zatim kozmetički propuštaju kroz neke svoje radne grupe i usvajaju na zvonce. Prosečan građanin nalazi se u situaciji potpune kakofonije između onoga što im kao konzumentu vesti predstavljaju mediji koji su plaćeni da reklamiraju određenu robu, interese ili politike i onoga što svojim očima vide oko sebe, objašnjava Tanasić. Mediјski establišment istovremeno daje disproporcionalno veliku pažnju najsumanutijim teorijama zavere koje služe kao gromobran koji prikriva prave zavere. Ljudi vide da im se prodaju štetni lekovi kao korisni, da im se prodaje štetna hrana kao bezopasna, da im se često podmeću zakonski akti kao nešto što će biti korisno, dok im zapravo pogoršavaju status života. Ljudi vide totalni raskorak između onoga što im država govori i onoga što sami opažaju, a samo otvaranje pitanja o tome proglašava se teorijom zavere. Ako neko izjavi kako rudarske kompanije potkopavaju ekološki i državni sistem na takav način koji dovodi do povećanja malignih oboljenja u čitavoj zemlji, dakle priča koja može biti i tačna i netačna, osobu koja to govori proglasiće „ravnozemljašom“.

Ljudi-gušteri, sama teorija zavere, tvrdi Tanasić, predstavlja nastojanje da se racionalizuje svet i da se haotična entropija koja vlada na sve strane na neki način objasni. Moja omiljena teorija zavere je da se teorije zavere puštaju u etar kako bi se ne govorilo o pravim zaverama. Moj omiljeni primer su famozni reptiliјanci, odnosno ljudi-gušteri. Ako toj ideji pristupite iz perspektive visoko racionalizovanog empirijskog pogleda na svet koji nam promoviše Zapad, onda to zaista zvuči blesto. Međutim, ako pretpostavimo da živimo u jednoj civilizaciji koja poznaje instituciju metafore i poetskog jezika, stilske figure, onda možemo da kažemo da su ljudi-gušteri jedna od najpotentnijih političkih metafora našeg doba. Metafora o neljudskim i samo prividno čovekolikim prilikama izvanredno lepo ilustruje fundamentalnu i moralnu razliku između političkih elita nekog tamo Davosa i običnog čoveka koji gleda kako će da prehrani svoju decu i obezbedi im normalan i dobar život, zaključuje Tanasić.