Mit o prirodnoj empatiji žena naspram muškaraca: Šta kažu naučnici?

Rodni stereotipi o empatiji, poput onih koji tvrde da su žene prirodno empatičnije od muškaraca, imaju značajne posljedice po odgoj djece i kulturu radnog okruženja. Iako se ovakva percepcija ženske empatije održava vekovima, istraživanja ukazuju na to da su društveni faktori i socijalizacija ključni u oblikovanju ovih osobina.

Filozofkinja Meri Astel je 1705. godine isticala da se postignuća žena često umanjuju, dok kraljica Elizabeta Prva naglašava da će vladati kao kralj, uprkos svom „slabašnom“ telu. Danas, dok se i dalje opisuje empatija kao osobina koja pripada ženama, istraživanja sugerišu da su razlike u empatiji između polova manje nego što se misli.

Naučnici koriste različite metode da empirijski izmere empatiju, uključujući upitnike i eksperimentalne zadatke, i pokazalo se da žene često dobijaju više ocene u testovima empatije. Sajmon Baron-Koen, klinički psiholog sa Univerziteta u Kembridžu, navodi da je ženski mozak „prevashodno programiran za empatiju“, dok je muški mozak više usmjeren na razumevanje i sistematizaciju. Međutim, on dodaje da hormoni, poput testosterona, mogu imati ulogu u razvoju ovih sposobnosti.

Istraživanja iz 2006. godine su pokazala da su nivoi testosterona u materici tokom trudnoće u direktnoj korelaciji sa sposobnostima dece na testovima sistematizacije. Slične studije iz 2007. godine otkrile su da je izloženost testosteronu povezana sa nižim rezultatima na testovima empatije. Ipak, neki istraživači, uključujući Đinu Ripon, smatraju da ova hormonalna teorija može biti problematična, naglašavajući da su deca podložna spoljnim uticajima.

Meta-analiza iz 2025. godine proučila je 31 studiju i pokazala da su razlike u empatiji između polova prisutne, ali ne u svakoj zemlji. Takođe, rezultati ukazuju na to da su varijacije unutar polova veće od razlika između njih. Na primer, novorođenčad se nije razlikovala u svojoj društvenoj svesnosti bez obzira na pol, što sugeriše da empatija nije urođena, već naučena osobina.

Socijalizacija igra ključnu ulogu, jer se djevojčice od malih nogu podstiču na razvijanje emocionalne inteligencije i brige o drugima. Dok se dečaci često usmeravaju na igranje sa alatima i automobilima, devojčicama se daju igračke koje podstiču negovateljske veštine. Takođe, moć može izvitoperiti empatiju, a istraživanja pokazuju da ljudi sa manje moći pokazuju veću sposobnost čitanja emocija.

Jedna od ključnih tačaka koju ističu naučnici je da empatija može da se nauči. Prema Nejtanu Sprengu, neurologu sa Univerziteta Mekgil, empatija nije statična osobina, već dinamična veština koju možemo razvijati tokom života. Istraživanja pokazuju da se rodne razlike u empatiji mogu smanjiti kada se muškarci motivišu da pokažu empatiju, dok žene često žele da postignu visoke rezultate zbog društvenih očekivanja.

Na kraju, empatija može biti dvosjekli mač, jer se može koristiti ne samo za dobro, već i za manipulaciju. Razumevanje prirode empatije i njenih složenosti je ključno za dalje istraživanje i razumevanje ljudskog ponašanja.