Majkl, dečak iz Bradine: Priča o preživljavanju i traženju identiteta

Majkl, dečak iz Bradine, svedoči o jezivim događajima koji su se odigrali u njegovom selu kada su ustase napale. U tom trenutku, u selu nije bilo vojske, a napadači su ubijali redom i palili kuće. Dok je čuvao jagnjad u šumi, video je kako njegove kuće gore. Umesto da beži, privukao se kroz kukuruz ka kući.

Njegov otac je bio prebijen kundačima, dok su njegovu majku i sestru silovali. Komšija Tomislav, Hrvat, zaklao je njegovog oca srbsosjekom, a zatim je olizao nož. Šestogodišnji dečak je sve to posmatrao. Nakon toga, zaklali su njegovu majku i sestru, a ubili su i njegovog psa Željova, šarplaninca, kojeg su vukli po snegu.

Kada su ubili Željova, Majkl je poželeo da iskoči iz skrovišta i napadne ustasu. Napadači su pili rakiju i pevali: 'Mi, Hrvati, ne pijemo vina, već pijemo krvi od Srba.' Izveli su vola Galođu iz štale, odrali ga i pekli na žaru kuće koja je dogorevala. Pijani, zadovoljni mesom i rakijom, zapalili su dvorište zapaljene kuće, a tek tada je Majkl uspio da se izvuče iz kukuruza i pobegne ka šumi.

Trčao je celu noć, a kada je svanulo, nastavio je dalje. Nikada niko neće saznati kako je od Bradine stigao do srpske vojske. Komandir ga je stavio u puka i odveo na Pale, gde su ga smestili kod porodice s petoro dece. U Bradini su ustase ubile osamdeset Srba.

Radovan i Marija Medenica, koji su živeli u Geri, Indijana, kod Čikaga, odlučili su da pomognu stradalnicima u Srpskoj i došli su preko Beča na Pale. Imali su sve, firmu i kuću s bazenom, ali nisu imali dece. Došli su s nadom da će pronaći neko siroče za usvajanje. U Vladi na Palama se setio Majkla, dečaka iz Bradine. Papiri su brzo završeni, i mališan je sa njima odleteo put Amerike.

U Americi su učinili sve da mu pomognu da zaboravi Bradinu i zlo koje mu se desilo. Zapošljavali su učitelje engleskog, kupili mu psa i ponija da jaše po imanju. Majkl se oporavljao, a Bradinu nije pominjao. Usvojio je roditelje i sve je bilo kako treba. Postao je odličan učenik, upisali su ga u najbolje škole, a kasnije je postao inženjer informatike i doktorirao.

Godine su prolazile, a Majkl nikada nije pominjao Bradinu, porodicu ili Željova, niti su oni to radili pred njim. U tridesetoj godini oženio se Selin, hrišćankom iz Beiruta, lepotom dugih crnih kose i zelenih očiju. Sreli su se na fakultetu i više se nisu razdvajali. Nisu jedno drugo pitali o svojim mestima porekla. Dobili su blizance, dečaka i devojčicu, a Medenice su bili presrećni.

Majkl je imao trideset šest godina kada je odlučio da poseti Bradinu. Bez obzira na upozorenja, krenuo je. Na nekoj memorijskoj kartici pronašao je slike iz detinjstva. Morao je da ode. U Bradinu je stigao u sumrak, pronašao preživele rođake i slušao njihove priče. Dao je prilog za crkvu i spomenik, a zatim je zaćutao.

Prvim letom se vratio nazad. Izljubio je decu i otišao na posao u kancelariju na desetom spratu zgrade u centru. Te noći se nije vratio kući. Nije jeo, nije spavao, nije progovorio ni reč. Zaposlene je poslao na odmor. Šest dana je samo pušio i hodao po kancelariji kao kurjak u kavezu. U zoru sedmog dana otvorio je prozor i zakoračio u ništavilo.