Tajna uspeha Erlinga Halanda i Norveške

Fudbalska reprezentacija Norveške osvojila je srca navijača na Mundijalu, iako je poražena od Engleske u četvrtfinalu. Iako uoči turnira nisu spadali u grupu favorita, zahvaljujući dobrim partijama i golovima Erlinga Halanda, Norveška je zabeležila najveći uspeh u istoriji reprezentacije.

Njihov neočekivani rezultat postavlja pitanje o tome kako je zemlja od jedva 5,6 miliona stanovnika, u kojoj su zimski sportovi mnogo popularniji, uspela da parira velikim fudbalskim silama. Fudbal nije izuzetak; Norveška je iznedrila neke od najboljih sportista na planeti u brojnim disciplinama, kao što su atletika i skijanje.

Braća Ingebrigtsen redefinisala su svet trčanja na srednje staze, dok je Karsten Varholm oborio svetski rekord na 400 metara sa preponama dva puta. Johanes Hesflot Klebo definisao je eru u skijaškom trčanju, a Aleksander Amot Kilde je postao vodeća ličnost u alpskom brzom skijanju.

Norvežani su prekomerno zastupljeni u elitnim sportovima, a objašnjenje može delimično ležati u njihovom veoma drugačijem pristupu sportu, filozofiji poznatoj kao 'idrettsglede'. Ovaj koncept, teško prevodiv, često se sumira kao 'radost sporta', ali je nešto više od toga. 'To je ta radost sporta, ali uz ogromnu ambiciju', objašnjava Tore Ovrebo, direktor u Olimpijatopenu, norveškom centru za trening elitnih sportista.

Filozofija 'idrettsglede' podrazumijeva da deca treba da učestvuju u sportu zato što to žele, a ne zato što se osećaju primoranim ili pod pritiskom da pobede. 'Nije samo zabava; to je zabava kombinovana sa ambicijom, a to je čini još prijatnijom za veoma ambiciozne ljude', naglašava Ovrebo. Ova filozofija nije osmišljena da proizvodi elitne sportiste, već je deo identiteta zemlje.

Roditelji, treneri i lokalni klubovi učestvuju u sistemu gde se sport posmatra kao aktivnost zajednice, povezana sa zdravljem i životom na otvorenom. 'Skloni smo da odlažemo profesionalizaciju do 15. ili 16. godine, a proces je veoma postepen', dodaje Ovrebo.

U Norveškoj, deca se takmiče zato što vole da se takmiče. Pravila koja regulišu dečji sport osmišljena su da osiguraju da deca uživaju u igri bez takmičarskog pritiska. Ove smernice su obavezne za sve klubove, a takmičenja za decu ne počinju pre 11. godine.

Ovrebo tvrdi da su pravila osmišljena da podstaknu uživanje u fizičkoj aktivnosti, a ne opsesiju rezultatima. Mladi talenti treniraju zato što uživaju u tome i žele da otkriju sopstveni potencijal, a ne da bi ispunili očekivanja odraslih.

Kada ga pitaju šta bi preporučio drugim zemljama, Ovrebo odgovara: 'Ostavite decu na miru. Pustite ih da se igraju i zabavljaju'.

U konačnici, Ovrebo smatra da je psihološki faktor najvažniji: 'Način na koji organizujemo omladinski sport podstiče unutrašnju motivaciju: oni ne učestvuju zbog spoljašnjeg pritiska, već zato što žele'.

Na kraju, Ovrebo veruje da je ova filozofija, koja ostaje kod mnogih sportista tokom njihovih karijera, prisutna i u sadašnjoj norveškoj fudbalskoj reprezentaciji. 'Uspeli su da pronađu formulu da zaista dožive taj 'idrettsglede', stavljajući sve svoje sposobnosti u službu tima', zaključuje.