Politički nerazum i ludilo u društvu: analiza fenomena

Niko u ovoj neistini ne može da pronađe razumno „logično“ sastavljen mozaik uzrok-posljedica, niti može da uoči šta je tu korisno za Mađarsku i Srbiju. Besmislena je. Cijela „istraga“ je haotična simulacija oko zavjere Kijeva protiv Mađarske i Srbije. To je loše izveden politički marketing koji dodatno kompromituje obe „napadnute“ vlade, a nikako Kijev. Još kad se Moskva majčinski pojavi sa svojom zabrinutošću za stabilnost ove dve države, odmah osjetimo unutrašnji trzaj opreznosti. Sve je to Bošov brod koji u Beogradu plovi jedino radi učvršćavanja moći elite na vlasti – ne i etike pravde i sreće naroda.

Da su u Beogradu razumni ljudi nikada ne bi otjerali EXIT u Crnu Goru. Srbiju su pretvorili u sanatorijum u kom nema doktora da stetoskopom nađe istinu, već je tamo samo konzilijum propagandnih iluzionista i inženjera nesreće. Povodom iznenadnog pronalaska eksploziva na srpsko-mađarskom gasovodu kod Kanjiže u Vojvodini 4. aprila 2026. godine, vratili smo se na postavljeno pitanje Mišela Fukoa iz 1961. godine kako se razumnim sredstvima mogu razumeti ludi ljudi. Političari. Kod njega to obuhvata sve poremećene. Kako onda razumeti političku insinuaciju diverzije Beograd - Budimpešta?

U stvari, Fuko je svoje pitanje šire postavio - zapitao se kakve veze ima ludilo sa civilizacijom. Vere nam, ko je među nama poremećen? Ludak ludaka ni ne pokušava da „razume“. Koji je onda smisao da prisebni to učine, a da ga ipak ostave u sanatorijumu? Može li se Vlada Srbije izlečiti, a da se ostavi na vlasti? Na to pitanje se ne daje klinički odgovor, i mi ne težimo „medicinskoj“ definiciji, već socijalnom stavu zasnovanom na etici, ne na psihologiji i psihijatriji koje su put do zdravog čoveka – ali i one menjaju definicije „normalnog“.

Koji je čovek zdrav čovek? Jedna obmana više. U decembru 2025. godine su u Hrvatskoj i Rumuniji otkriveni ljudi sa gubom. Uznemirenje nastade, negde i panika. Pomislilo se kako da ih udaljimo od sebe. Da li da obnovimo zatvorena naselja leproznih kao u Starom veku i za vreme Renesanse u Evropi; da li da im dozvolimo da iskuju sopstveni novac i međusobno trguju kako bi bili daleko od nas; da li da ih ukrcavamo na brodove i odvozimo na nepoznata ostrva – kao što se u Evropi u Renesansi mislilo za tajanstvene brodove na kanalima; da li da im gradovi narede da ostanu izvan gradskih zidina sa pravom brodadžija da ih slobodno hvataju i odnose za ropske mornare; da li da ih pobijemo, zarazni su?

Ludilo brzo krene, ali sada brzo i zgasne kod lečenja starih socijalnih dilema – jer za gubu imamo antibiotike i lepra ne može da se obnovi. Zauvek smo se nje rešili. Ali, antibiotik nas i upozorava, on nije dokaz da smo postali „normalni“, već da smo naučnim otkrićem izbegli bolno etičko pitanje šta bismo bez njega danas učinili s obzirom na ideologiju „prirodnih ljudskih prava“. Odahnuli smo zato što nismo morali testirati svoj moral, a ne zato što smo ponosni na njega. Zahvalni smo samoobmani, i veštački smo zdravi. Izbegli smo i milosrđe i kažnjavanje.

Staro ludo društvo. Fuko navodi da nauka nije uklonila ludilo jer je svojim otkrićima još više zaplašila čoveka o tome koliko je on lud. Izgleda da je to beskrajno. U prilog tome, mi navodimo da je u Parizu od 1656. godine nadalje, za vreme kralja „Sunce“, Luja Četrnaestog, otvorena prva bolnica navodno za lude - L’Hôpital Général. A posle nje je krenula ogromna mreža ludnica po državi, koja je bila zadužena ne samo da uklanja sa ulica nerazumne, već i siromahe, besposličare, bolesne i neprikladne po interese dvora. Te bolnice su bile pod vođstvom policije, a ne lekara. A na raspolaganju za lečenje su joj stajala vešala i železne ogrlice koje policajci mogu koristiti po slobodnoj volji.

Siromasi su tada bili glavni zatvorenici, jer su oni Đavolov okot neradnika i glavni dokaz opiranja Bogu koji je u radu video glavnu kaznu ljudskom rodu. Slika „Ludnica“ Franciska Goje iz 19. veka nas podseća na srednjovekovnu sablazan shvatanja bolesti uma i nečoveštva. To shvatanje je kasnije već sasvim drugačije kod Van Goga koji nije slikao užas ludničkog haosa, već vrtove svoje ludnice gde se lečio od manične depresije.

Rad u hrišćanstvu nije emanacija ljudskih potencijala, invencije i zadovoljstva, već je kaznena žrtva koju ljudi moraju izručiti Bogu, jer ga je Adam, kao hedonistički opskbljen besposličar u Raju, ipak izdao, i radio šta je on hteo, a ne Bog. Uvredio je patrijarhalnog Oca- diktatora, i ovaj ga je izbacio u svet da se znojem izdržava. Na sahranu mu nije došao, i niko do danas ne zna gde je Adam sahranjen. To nije Božija očinska ljubav koju danas, za Uskrs, sveštenici rado ističu – zar to nije ludilo? Slaviti Boga oca koji mrzi sina?

Nova kazna radom. Parižani su kažnjavani radom kao spasenjem od Lucifera, od posrnulog Adama. Ranije, 1532. godine im je u Parizu bilo zabranjeno i da se mole Bogu ako ne bi radili. I kaže objava: „Izričito je zabranjeno svim osobama svejedno na dob, pol, rođenje i mesto rođenja, socijalno stanje, njihovu sposobnost ili nesposobnost za rad, na bolest i tok oporavka, bez obzira da li su izlečivi ili na umoru – da se mole u gradu i predgrađu Pariza, ili u crkvama, ili na vratima crkava, na vratima kuća ili na ulicama, ili bilo gde drugde, javno ili privatno“. Zato su kažnjenici u Parizu u 16. veku sakupljani u ropske gomile da rade u kanalizaciji.

A naknadne „ludnice“ iz 17. veka su bile za sve one koji u socijalnom okruženju nisu pronašli put samoizdržavanja, poštovanja Dvora i hrišćanske ideologije poslušnog zdravog čoveka. Nema kod kralja i kardinala odgovornosti države i crkve za mizeriju deklasiranih ljudi. Njihov sistem nije odgovoran za bedu, već je odgovoran sam bedni čovek. To je, ujedno, i prva „moderna“ samoobmana vlasti u Evropi kada je ona krenula putem generalnog sakrivanja istine o sebi.

Ropstvo u islamu. Nema u religiji i teokratskom režimu složenijeg pitanja od ropstva – od toga može li drugačiji vernik ili ateist biti rob. Da li je ropstvo ludilo uma? Možda neki preteruju kada misle da ih je islam rešio u Srednjem veku suočavajući se sa atlantskom trgovinom robljem, unutrašnjim porobljavanjem na afričkom kontinentu, praksom devširme sa hrišćanima iz Anadolije i sa Balkana, turskom i sudanskom praksom kastracije dečaka, telesnog unakazivanja lica muškaraca, obrezivanje ženskih genitalija, i drugo.

Pitanje se 2014. godine snažno obnovilo sa Islamskom državom u Iraku i Siriji kada su fanatici ISIL-a masovno porobljavali jezidske žene i podvrgi ih seksualnom ropstvu - a muškarce su ubijali zbog jezidske, posebne kurdske, sinkretističke religije. Kod njih je Paun Anđeo glavni izvršitelj Božije volje među sedmoricom bezgrešnih anđela. Veruju u reinkarnaciju duša, ne u Raj. Muhamed je bio protiv ropstva – posebno se u Buharijevim Hadisima to čita kao njegov lični stav, ali ga nije zabranio, već je veličao one koji ga neće održavati. Ipak, hadisi, memoari stotina ljudi o tome šta je Muhamed govorio, i zapisi po njegovoj želji, sklopljeni su tri veka posle njegove smrti. Slično formiranju Novog zaveta kod hrišćana.

Muhamed nije izričito dozvoljavao međumuslimansko ropstvo. Možda je trovekovna egipatska dinastija Mameluk najveća slava koju su dostigli bivši robovi preuzevši islam. Za razliku od Muhameda, Isus ropstvo nije primetio, i Crkva je kroz teške vekove posle Isusa išla ka njegovoj zabrani – i tu je ona bila bolja od svog tvorca. A Pavle je bio za ropstvo.

Izlaz iz zamke. No, kada je 1615. godine jedan od vodećih islamskih teologa u Africi, Ahmad Baba iz Timbuktua u Maliju, tada poštovanog univerzitetskog grada, odgovarao na pitanje alžirskog trgovca robljem kako da se muslimani postave prema trgovini porobljenih muslimana, izneo je tri stava: prvi, crnci muslimani nisu po prirodi robovi i nisu po neistinitoj interpretaciji Biblije potomci Kaana, Nojevog sina Hana koji je pijanog oca Noja video golog i kastrirao ga. Noje je potom prokleo Hanovog sina Kaana da će biti crn i najnižeg roda - i svi crnci su njegovo prokleto pokolenje, posebno u Sudanu, ali će biti i belih, Kopti i drugi. Islam Ahmada Babe je tu protiv rasizma, ali je šizmatičan; drugo, sve dimije, nemuslimani, ako su pre padanja u ropstvo prešli u islam, ne mogu biti robovi i moraju se osloboditi. To se odnosi i na bivše hrišćane i Jevreje; treće, potvrđujući šizmu, Ahmed Baba kaže: „Nevernici Sudana, kao i svaki drugi nevernici – Jevreji, hrišćani, Persijanci, Berberi i drugi... pošto su u stanju nevere, mogu biti vlasništva bilo koga“. Ropstvo je tu dozvoljeno.

Ali, govoriće naknadni teolozi, moguće ga je uvek i ukinuti, jer nije nužno. I, s obzirom na Šerijat u hanefi tumačenju, svaki vladar ga može poništiti ako je to u višem interesu od ropstva – to su govorili u 19. veku tuniski klerik Mohamed Bajram Kumis i Egipćanin Muhamed Abduh, zatim njegov učenik Rašid Rida - da ne pominjemo i druge, do danas, posebno one koji su se pre deset godina suprotstavili ropstvu ISIL-a. Ovde, kod teologa, postoji ograničeni humanitet. On još uvek nije opšteljudski, već zavisi od lojalnosti religiji, islamu. On još nije univerzalne rasprostranjenosti. Njega će takvog prvo razviti tek evropsko prosvetiteljstvo suprotstavljajući se obaveznoj lojalnosti hrišćanstvu, apologiji ropstva iz Starog zaveta i trgovačkim interesima robljem Portugalaca, Engleza, Francuza, Španaca, Danaca, Holanđana, Amerikanaca, afričkih poglavica i islamskih merkatora.

Danas je ropstvo zabranjeno i u islamskim zemljama, ali se mnoge među njima rvaju sa drugim oblicima otpora humanističkim idealima – ženskoj ravnopravnosti, slobodnoj umetnosti, demokratskoj konkurenciji, radničkim pravima i drugo. Ide se ipak ka tome.

Da kažemo Fukoovom paradoksalnom rečenicom – „krajnji jezik ludila je razuman”. Brod budala. Kod slikara Hijeronimusa Boša naš svet je na njegovom platnu brod ludaka. U njega on uvrštava i sveštenike, a oni i na batak na jarbolu broda najviše skaču. Bio je polimat, široki erudita 15/16. veka. I skroz pametno lud.