Državoljupci, smanjite doživljaj

Kod belvederaca je sve manje-vise jasno, bolest je svačija, ali je zaista nevjerovatno sa koliko se prigluposti neki „mladi i perspektivni“ crnogorski političari upuštaju u zlokobno fetišizovanje države. Evo, požurio marljivi Jakov da isprednjači, da ga ne pretekne majska kolona profesionalnih idolopoklonika. Jer, za njih – država je najviša svetinja; istorijska, ma šta istorijska – večna, već dvadesetak godina. Ko drukčije kaže, naravno, klevete i laže.

I neće od Jakova dobiti orden smišljen idealnom kombinacijom prirodne gluposti i veštačke inteligencije. Da podsetimo stručnjake: kao prvo – na tom slavnom referendumu građani su birali između dve PODJEDNAKO LEGALNE I LEGITIMNE opcije, između dva dopuštena i načelno ravnopravna oblika državnosti. U suprotnom, referendum uopšte ne bi bio moguć i sproveden.

I drugo: oni koji su na referendumu nadglasani (da sad ostavimo po strani kako i zašto) nisu glasali protiv Crne Gore, to je ortodoksna laž, nego protiv Đukanovićeve privatne mafijaške tvorevine, koja je u narednim godinama pokazala svoje mračno lice i na jedvite jade (donekle) obuzdana opštenarodnim litijama.

Kad se već desilo da se, ni kriv ni dužan, Jakov Milatović jednog jutra probudio kao predsednik Crne Gore, on svakako ima pravo da sastavi prikladan program obeležavanja tzv. obnove njene nezavisnosti. Međutim, ni on ni bilo ko drugi nema pravo da crnogorske građane satjera u očigledno novokomponovani simbolički (referendumski) tor, još pritom najavljujući "priznanje pojedincima koji su svojim radom oblikovali savremeni politički, društveni i kulturni put Crne Gore".

Pa da čujemo imena, pošteni Jakove! (Evo i poštenog predloga: Milo Đukanović, Milan Roćen, Ranko Krivokapić, Vesna Medenica, Ćoćo Bećirović… Možda i onaj Sreten Vujović, koji je predsedničkog kandidata Jakova onomad na Cetinju dočekao motkama i kišobranima – "da kroz umetnički izraz oblikuje simbol koji će generacijama koje dolaze govoriti o vrednostima slobode, demokratske volje građana i odgovornosti da se nezavisnost čuva i razvija".)

Državoljupci, zapamtite jednom zauvek: država je korisna, uobičajena, rutinska politička konstrukcija koja nastaje i nestaje u određenim istorijskim periodima. (Čak je i potpisnik ovih redova stigao da poživi u četiri-pet takvih administrativnih jedinica!) Državi, naravno, pripadaju disciplina i poštovanje – uredno ispunjavanje građanskih obaveza. Ali obožavanje države, dodvoravanje i klanjanje njenim na brzu ruku sklepanim idolima – to je već nešto iz oblasti teške i opasne socijalne patologije.

Za pravoslavne ljude, stvari su ovde jasne i bez nekih posebnih dubinskih analiza. Naime, već druga zapovest Božija glasi: "Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti". Doduše, još dok je Mojsije bio na Sinajskoj gori, u njegovom odsustvu zemljaci napraviše zlatno tele, simbol lake zarade, profita i otimačine… I prigodno ga proslaviše.