Zapadne tenzije: Ko su sukobljene strane?

Talas imigracije preplavljuje Zapadni svet. Gradonačelnici Londona i Njujorka su muslimani. U Londonu je jedva trećina stanovništva engleskog, belog porekla. Španija je potpisom predsednika Pedra Sančeza legalizovala pola miliona ilegalnih pridošlica. Zamena stanovništva je u toku. Kako na ovu pojavu reaguje autohtono stanovništvo, da li uspeva da artikuliše i zaštiti svoje interese i da li postojeći politički sistem može da namiri njihove zahteve?

Da li je autohtono stanovništvo monolitno ili ima onih koji toplo pozdravljaju veliku zamenu i jedva čekaju da se reše istorijske pošasti koju simboliše sredovečni beli muškarac pripadnik srednje klase? Odkuda uopšte potiče ideja i organizacija masovne imigracije ovih razmera? Koja je uloga samozvane elite u ovom civilizacijskom pomaku?

Domaće stanovništvo je kao posledica godina provedenih pod bombama vojk pokreta i politike identiteta, usitnjeno na muško, žensko i sve rodove između, po rasnoj osnovi, klasnoj, verskoj, po pitanjima korone, vakcina, zelene agende, ratova u Ukrajini i Bliskom istoku. Svako protivljenje zvaničnoj verziji (vlada) događaja je u najboljem slučaju skrajnuto kao „teorija zavere“, a u najgorim slučajevima obični izliv osjećanja na društvenim platformama dovodi do hapšenja, progonstva pa i zatvora.

Parlamenti o tim stvarima slabo raspravljaju, pošto se svi u osnovi slažu sa ideološkom postavkom da je „različitost naša snaga“, a imigracija civilizacijski odmak od imperijalne, kolonijalne zaostavštine, samog kapitalizma, pa konačno i tragedije i neispunive krivice belog čoveka – klasnog, rasnog, rodnog, klimatskog, i uopšte neprijatelja broj 1. zdravog ekološkog, biološkog, mentalnog i duhovnog stanja planete.

Jedina prilika da nagomilani problemi, pre svega imigracioni, počnu da se rešavaju u okviru postojećeg političkog sistema jeste, bar u Britaniji, novonastala partija Restor koja je za mesec dana postojanja, po broju članova (115.000) pretekla doskorašnjeg „teškaša“, Konzervativnu partiju. Restor program je za sad vrlo jednostavan: vratićemo kućama sve ilegalne i uglavnom nepoželjne (ne rade, kriminal, i slično) imigrante. Pored toga što je nova partija privukla veliki broj članova, ona je učinila nešto još važnije: uvela je temu imigracije i etničkih odnosa u glavni tok javnog diskursa.

Do pre mesec dana se o tim stvarima nije smelo ni razgovarati u pristojnim sredinama. Sada već imamo demonstracije i stotine objava na društvenim mrežama koje podržavaju kritičan odnos prema temi imigracije. Centar političkog težista je definitivno pomeren. Ovo je, međutim, verovatno poslednji pokušaj da se problemi reše u okviru postojećeg, sigurno zastarelog, političkog sistema. Ukoliko sistem ne izdrži ovaj civilizacijski izazov, mora biti promenjen. Ili nas tako bar uči istorija.

Kada govorimo o mogućnosti sukoba ili čak građanskog rata, treba pre svega videti ko su potencijalni učesnici. Potrebna su bar dva, pa ćemo se za sad ograničiti na ovu minimalističku varijantu sukoba. Primera radi, raspadi i prve i druge Jugoslavije su imali više od dva učesnika. Jedna strana je autohtono belo stanovništvo koje je nezadovoljno agresivnom, masovnom i nedemokratski sprovedenom imigracionom politikom, kao i stanjem kako ekonomije, tako i domaće i međunarodne politike. A druga strana?

Da su to samo imigranti, opasnosti od sukoba ne bi ni bilo. Imigranti nisu slučajnost već proizvod određene ideologije i politike. Ako autohtono stanovništvo nazovemo desnicom (nacija, otadžbina, granice, tradicija, porodica, hrišćanska vera), onda su ovi drugi levica. I to woke levica koju čini čak i do osamdeset procenata univerzitetskih profesora i docenata. Na osnovu ove cifre može se pretpostaviti da je i većina studenata odnosno mladih iste takve ideološke orijentacije. Levica se, dakle, ne bavi „staromodnim“ i civilizacijski „prevaženim“ pojmovima poput granica i nacionalnog identiteta. Oni se bave „prosvetljenim“ idealima na liniji rasnih i rodnih identiteta, manjinskih i univerzalnih ljudskih prava, rešavanja zajedničkih, globalnih problema.

Politički se oni zalažu za ukidanje granica, za socijalnu jednakost, za slobodu govora kroz teror (zabraniti drugima da govore), za politički pluralizam kroz zabrane, za promociju najnovije emanacije fašizma kroz koncept kapitalizma stejkholdera. Takva revolucionarno nastrojena levica ima pristojnu i snažnu vertikalu koja kreće od samog Kralja Čarlsa (zelena agenda) pa se preko akademskih i političkih slojeva, instrumentalisane policije, spušta sve do omladine koja uči iz pedagoških sadržaja koji im objašnjavaju da su u vreme Rimljana mnogi Britanci bili crnci.

Sukob ovako koncipiranih snaga bio bi dosta nerazmjeran i levica ovde ima apsolutnu premoć. Ako ništa drugo, ono zbog činjenice da je globalno povezana i da bi se svakako ove snage po potrebi mogle ujediniti. Setimo se samo komunističke internacionale i građanskog rata u Španiji tridesetih godina prošlog veka. A kako stoje stvari sa crkvom u Britaniji? Britanija je hrišćanska zemlja, zar ne?

Istraživanja pokazuju da ima više ateista (46 procenata) nego hrišćana. Zagovornici imigracije tvrde da za inkluzivnost ne treba isticati hrišćanske simbole. Ni krstićem oko vrata na radnom mestu, ni tihom čak molitvom na javnom mestu, niti kakvom velikom proslavom i svetkovinom. Lanac samoposluga Tesco je ove zime prodavao evergreen drveće umesto badnjaka. I dalje, lider Zelene partije koja trenutno vodi po popularnosti kaže da će, ukoliko pobedi, sasvim odvojiti Englesku crkvu od države. Znači, izjednačiće Islam i Hrišćanstvo. Verovatno da će tad Bi-Bi-Si da pravi dečje emisije o crnim muslimanima u okolini Oksforda polovinom drugog veka pre nove ere.

Dodajeće i to da su bili i transrodni, da su se bavili ekologijom, bili zabrinuti za sudbinu planete i da su živeli u strahu od autoritativne Rusije. No, verovali ili ne, nije to samo dno. Za to se pobrinuo najnepopularniji premijer u istoriji zemlje Kir Starmer koji muslimane naziva „licem moderne Britanije“, a da čovek pri tom nije ni u jednom intervjuu uspeo da definiše šta je to žena ili šta je to Britanac.

Ideološke postavke svuda oko nas. Da ga neko pita da li je dan ili noć, ne bi mu palo na pamet da pogleda kroz prozor, već bi morao da zove centralu i traži uputstva. Britanski zakon sada priznaje postojanje „islamofobije“, što je namerno učešće u, pomaganje ili podsticanje kriminalnih dela – uključujući akte nasilja, vandalizma, uznemiravanja ili pretnji, bilo fizičkih, verbalnih, pisanih ili elektronski komuniciranih – koja su usmerena na muslimane zbog njihove religije ili na one koji se percipiraju kao muslimani, uključujući slučajeve kada ta percepcija počiva na pretpostavkama o etničkoj pripadnosti, rasi ili izgledu.

Ovakva političko-društvena klima dovodi i dovest će do incidenata. U Londonu je prošle nedelje vlasnik restorana, Sikh inače po veri i Indijac po poreklu, stavio u izlog natpis – „s ponosom ne prodajemo halal meso“. Onda je morala policija da ga brani od muslimana koji su to shvatili kao uvredu. Na severu Engleske je lokalna uprava izdala preporuku školama da bi crtanje, kao i časovi muzike i plesa možda nisu u skladu sa učenjima Islama. Neko je prokomentarisao da ovi sad postaju ko Talibani. Atmosfera je eksplozivna.

Politika masovne imigracije u zemlje zapadnog sveta je sasvim sigurno plod ideje i artikulacije na globalnom nivou. Pitanje, međutim, na koje još niko kao da nema odgovora jeste geneza ideje. Da bismo dali bar kratak odgovor na ovo kompleksno pitanje, počećemo od Pitera Saderlenda, irskog poslovnog čoveka koji je u govoru u britanskom Domu lordova 2012. godine rekao da EU treba „da učini sve što može da potkopa“ nacionalnu homogenost kako bi podstakla multikulturalizam, tvrdeći da budući prosperitet mnogih država EU (suočeni sa starenjem/opadanjem populacije, npr. Nemačka ili južna Evropa) zavisi od toga da postanu multikulturalne.

Migraciju je nazvao „ključnom dinamikom za ekonomski rast“ i sugerisao da građanima to može biti teško prihvatiti. Tim povodom je i zagovarao prelazak sa strogog državnog izbora migranata na fluidnu dinamiku, kritikovao je „toksinu“ anti-imigracionu retoriku i rekao da su izbeglice globalna odgovornost prema Konvenciji iz 1951. o statusu izbeglica. Osnovao je Globalni forum o migraciji i razvoju (2007.), progurao je uključivanje migracije u Ciljeve održivog razvoja UN (SDG) i Samit UN o izbeglicama i migrantima 2016. godine. Podsticao je donošenje Globalnog pakta o bezbednoj, urednoj i regularnoj migraciji (usvojen 2018, nakon njegovog mandata). Davao je podršku integraciji Međunarodne organizacije za migraciju (IOM) u sistem UN (ostvareno 2016) a migraciju je predstavljao kao „ne problem“, već „pokušaj rešenja“ za siromaštvo, nedostatak radne snage i starenje populacije.

Ovi i ovakvi stavovi su se poklapali sa širim perspektivama UN, EU i biznisa o mobilnosti radne snage, demografskim „potrebama zamene“ u razvijenim zemljama sa niskim fertilitetom i koristima globalizacije. Kao što vidimo, Saderlend je artikulisao idejne temelje sadašnje masovne imigracije i pokrenuo osnovne poluge uz učešće globalnih organizacija.