Nova eskalacija rata u Perzijskom zalivu

Odluka 'Epstinove koalicije' – termin koji je ušao u široku upotrebu u Iranu – da bombarduje iransko gasno polje Južni Pars, bila je, u najmanju ruku, veoma nepromišljena. Iran na ovaj napad nije odgovorio onako kako se očekivalo u Vašingtonu, već radikalnom eskalacijom: sistematskim uništavanjem energetskih postrojenja monarhija Perzijskog zaliva i Izraela.

Posle napada na Južni Pars, Tramp je pokušao da okrivi Izrael i da izuzme sebe od bilo kakve odgovornosti. Izjavio je da je Izrael 'iz besa' napao Južni Pars i da SAD, navodno, 'ništa nisu znale o tom napadu'. Katar, rekao je Tramp, 'ni na koji način nije bio umešan'. Iran je, prema njegovoj izjavi, napao katarska postrojenja za tečni prirodni gas zbog 'pogrešnih obaveštajnih podataka'. To objašnjenje jednostavno ne drži vodu. Napad nije moguć bez odobrenja američke komande CENTCOM.

Iran je listu meta za kontra-napad, piše brazilski geopolitičar Pepe Eskobar za sajt 'Fondacija strateške kulture', objavio u najkraćem mogućem roku – i biće poštovana, od slova do slova. Počev od katarske rafinerije 'Ras Lafan'. Na Zapadu je, posle ovih napada, počela da se širi panika. Tramp je potom izjavio da Vašington razmatra 'postepeno okončanje' vojnih operacija, uz poruku da su američki ciljevi 'veoma blizu' ispunjenja. Ali, to ne znači ništa. Ne treba očekivati da će Tramp biti dosledan u svojim izjavama ili postupcima, kaže Eskobar.

Sistematska ekonomska paraliza zalivskih monarhija postala je očigledna nakon 19. marta 2026. godine. Ono što je počelo kao rat usredsređen na Izrael, Iran, Liban i vode oko Ormuškog moreuza, sada se proširilo na infrastrukturno srce zalivskih monarhija, piše predsednik Centra za bliskoistočne studije Murad Sadigzade za RT internacional. Iranski udari najpre su pogodili katarski industrijski kompleks Ras Lafan, najveće čvorište za tečni prirodni gas na svetu. Rani iranski talasi pogodili su kritične čvorove širom šireg luka Zaliva, uključujući saudijski naftni centar u Ras Tanuri, lučku i gorivnu infrastrukturu u UAE u Džebel Aliju, luke Zajed i Fudžejri, kao i vojne i gorivne lokacije u Bahreinu.

Na iranskoj listi se nalaze i Džubail, Samref, Al Hosn i izvozna ruta Crvenog mora preko Janbua. Strateška poruka Teherana, kaže Sadigzade, kristalno je jasna: 'Iran više ne preti energetskom poretku Zaliva, već sada pokušava da ga slomi.' Logika ovih napada je brutalno jednostavna: zalivske monarhije su bogate, tehnološki sofisticirane i teško naoružane, ali njihova ekonomija ostaje koncentrisana u obalskoj infrastrukturi, koju je teško sakriti, a još teže obnoviti pod vatrom.

Krunjski dragulj u katarskoj kruni, rafinerije, terminali za utovar, postrojenja za separaciju gasa, sistemi za desalinizaciju, izvozne luke, skladišta i elektroenergetske mreže predstavljaju cirkulatorni sistem regiona. Ukoliko ih oštetite, nećete samo smanjiti proizvodnju. Iranski napadi ugrožavaju proizvodnju struje, vode, sisteme transporta, državne prihode, tržišta osiguranja, rasporede isporuke, i to sve odjednom. Zato je napad na 'Ras Lafan' bio mnogo važniji od jedne eksplozije na mapi, tvrdi ovaj autor. Bio je to znak da je rat prešao u oblast koje se vladari Zaliva najviše plaše: oblast gde se geopolitički sukob pretvara u sistemsku ekonomsku paralizu.

Jer, 'Ras Lafan' je krunski dragulj katarskog energetskog modela i jedan od stubova globalne trgovine gasom. Šteta koja je tamo pričinjena odjekuje daleko izvan Dohe i dopire do elektroenergetskih kompanija u Aziji, kupaca gasa u Evropi, tankerških ruta, do spot cena, inflacionih očekivanja i strateških prozračuna svake vlade, koja se nadala da će Zaliv ostati poslednji pouzdani oslonac u energetskom svetu. Isto to važi i za saudijska postrojenja, poput 'Ras Tanure' i za izvozne čvorove UAE duž Omanskog zaliva.

U regionalnom ratu, razlika između lokalne štete i globalnih posledica brzo nestaje. Cena nafte 'brent' je nakon poslednje eskalacije porasla na oko 110 dolara po barelu i nastaviće da raste… Vatra nije odani saveznik. Južni Pars nije neko periferno vojno skladište, kaže Sadigzade. To je centralni organ iranske ekonomije. Izrael nije samo geografski proširio rat. Promenio je i pravila eskalacije, prelazeći u jednu sferu za koju je svaki akter u Zalivu znao da će izazvati posledice daleko izvan bojnog polja. Zato nije dovoljno opisati iranske napade na infrastrukturu Zaliva kao puku osvetu. Reč je o vojnoj doktrini. Teheran je, u stvari, rekao da, ukoliko se preseku njegove energetske arterije, onda nijedan izvoznik, nijedna rafinerija, nijedan voz za tečni prirodni gas, nijedna luka i nijedna država koja podržava SAD ne može biti bezbedna.

Upozorenja koja su izrekli iranski zvaničnici i Iranska revolucionarna garda, upućena objektima u Saudijskoj Arabiji, UAE i Kataru, nisu bila retorička buka, zaključuje ovaj autor. U strateškom smislu, Iran je prešao sa kažnjavanja pojedinačnih neprijatelja na pretnju samoj arhitekturi zapadnog poretka. To je, u stvari, nova faza globalne krize. Niko od nje ne može biti izuzetak. Na ovaj ili onaj način. Vašington sada želi da izađe iz rata, ali rat ima svoju unutrašnju logiku. Tramp je zarobljen između eskalacije, kojom više ne upravlja, i povlačenja koje više ne može da sprovede a da ne izgleda kao da napušta saveznike i tržišta. Istorija pokazuje da lideri koji požar pretvaraju u strategiju na kraju otkrivaju da vatra nije odan saveznik. Daleko od toga.