Zalivske zemlje ne uzvraćaju Iranu

Zalivske države su odlučile da za sada same ne napadaju Iran i direktno se umešaju u rat, uprkos kontinuiranim napadima Irana na zemlje širom Zaliva. Iran je pogodio katarski energetski kompleks Ras Lafan kao odgovor na napade Izraela na iranski Južni Pars, deo najvećeg polja prirodnog gasa na svetu. Do sada, Katar i druge zalivske države nisu uzvratile na napade Irana.

Prema Sini Tusiju, višem gostujućem saradniku u američkom Centru za međunarodnu politiku, odluka zalivskih država da se suzdrže od akcija dolazi iz mešavine ranjivosti, strateške kalkulacije i ograničene dobiti. Zalivske ekonomije su zavisne od energetske infrastrukture i investitorskog poverenja, a Iran je pokazao sposobnost da ugrozi sve to. Iran koristi Persijski zaliv i Ormuski moreuz kao ključne tačke za pravljenje pritiska na zalivske države.

Bilal Sab, generalni direktor u Trends Riserč end advajzoriju, ističe da ako zalivske zemlje nastave da ne napadaju Iran, šalju signal Teheranu da može da im nanese štetu bez ikakvih posledica. On upozorava da bi uzvraćanje moglo naterati Iran da prestane sa napadima ili da stvori meru odvraćanja. Ipak, rizik od takvih akcija je značajan, jer se ne zna da li bi napadi zalivskih država uopšte uticali na ishod rata.

Zalivske zemlje takođe oklevaju da se svrstaju uz Izrael, s obzirom na to da postoji osećaj da je Izrael uvukao Sjedinjene Američke Države u ovaj sukob. Prema Robu Gajstu Pinfoldu, predavaču na Kraljevskom koledžu u Londonu, postoji strah od ponavljanja haosa koji je uslijedio nakon invazije na Irak 2003. godine, što dodatno komplikuje situaciju.

Prema Pinfoldu, zalivske države se suočavaju s izazovima u pogledu američke vojne zaštite. Iako postavljaju pitanja o američkoj ulozi, njihov odnos na operativnom nivou pokazuje dobru saradnju, posebno u pogledu protivvazdušne odbrane. Iran je do sada gađao različite zalivske države s različitim intenzitetom, a Ujedinjeni Arapski Emirati su među najčešće napadanima.

Politička računica zalivskih država može se promijeniti ukoliko se napadi na njihovu energiju nastave. H. A. Helijer iz Kraljevskog instituta ujedinjenih službi naglašava da bi veliki napad na energetske postrojenja mogao naterati zalivske države na akciju. On dodaje da bi direktni napadi regionalnih posrednika mogli otvoriti novi front, što bi dodatno zakomplikovalo situaciju.

U svakom slučaju, iako zalivske države trenutno ne uzvraćaju, iranska strategija se pokazuje kao visokorizična. Helijer naglašava da zalivske države neće tolerisati beskonačne napade, posebno na civilne ciljeve. Na kraju, iranska strategija pritiska može dovesti do toga da zalivske države promijene svoj stav prema američkoj kampanji protiv Irana.