Kurdi u teškoj situaciji: Istorija i trenutni izazovi

Tramp nije pozvao Kurde na pobunu, rekao je samo da bi to bilo „wonderful“. Da, bilo bi, ali Kurdi ne mogu vladati persijskim narodom od 80 miliona duša. U stvari, bilo bi „wonderful“ ako bi američko-izraelski napad na Iran bio brzo završen njihovim snagama sa ustoličavanjem demokratskih, sekularnih i federalističkih iranskih ličnosti u Teheranu, uz poštovanje i integraciju Kurda.

Svi čekamo. Možda je izlišno sada kazati Kurdima da ćute i čekaju na jasan ishod rata na Bliskom istoku. Mnogi među njima to i sami navode i to nije zlonamerno. Sve govori da se ne zatrčavaju, jer bilo ko da u Teheranu pobedi – niko im nije iskreno sklon. Mnogi su Kurde varali, a ni Kurdi nisu jedinstveni, i ponekad se i međusobno potuku.

Sada je izuzetno značajno da se izbegne moguće širenje sukoba na frontu Izrael–Amerika–Arapi–Iran (sa spoljnim saveznicima) uvlačenjem Kurda u avanturu protiv Irana, navodeći ih da misle kako će im Amerika i njeni saveznici konačno doneti veliku nezavisnu državu Kurdistan. To ne znači da Kurdi nisu zaslužili. Oni su danas najveći narod na svetu koji nema državu, ali shvataju da je to težak san kao noćna mora. Njih nema manje od 30 miliona i ne više od 40 miliona. Većinom žive na međusobno povezanoj suvozemnoj teritoriji Irana, Turske, Iraka i Sirije, i dalje od njih. I dijaspora im je velika. Granice ovih država ih ne sprečavaju da svoje geografsko područje nazivaju Kurdistanom, a u svakoj od ovih država imaju različit status, od vojne autonomije u Iraku do teritorijalnih i kulturnih autonomija u Turskoj, Siriji i Iranu.

Budu li brzopleti, mogu ih ugroziti.

PRVA IZDAJA: Deo Kurda je imao samo za kratko državu od 1945. do 1946. godine na severu Irana. To nije smelo da se dogodi po trilateralnom sporazumu Amerikanaca, Britanaca i Sovjeta iz avgusta 1941. godine i januara 1942. godine. Oni su tada zajednički napali Iran. Rusi su napali sa severa, a Anglo-Amerikanci sa juga do Teherana i dalje, kako bi sprečili pronacističku iransku vladu Reze Šaha da snabdeva gorivom preteće berlinske trupe. Amerikanci su osigurali transport goriva za SSSR na trošak Ruzveltovog ratnog „lend lease“ programa iz marta 1941. godine - protiv Nemačke.

Tada su doveli na vlast i Mohameda Rezu Pahlavija, a njegovog oca starog pronacističkog Rezu Šaha najurili na Mauricijus. I dogovorili su se da će kada se rat završi svi napustiti teritoriju Irana u roku od šest meseci. Rusi su izdali sporazum i proširili posle rata svoju okupacionu zonu i u njoj osnovali dve marionetske države – jednu kurdsku pod imenom Kurdska Republika Mahabad, a drugu azerbejdžansku na iranskoj teritoriji, pod imenom Azerbejdžanska Narodna Vlada. Obe su pale.

Predsednik Truman se naljutio, zapretio Moskvi osvetom zbog izdaje sporazuma iz 1941/42. godine, i Staljin se povukao. Amerika je poništila obe „neodobrene“ države. Od tada su mnogi Kurdi postali podozrivi prema Vašingtonu – ali ne i prema Moskvi, iako ih je ova napustila. Poslije proglašavanja nezavisne Sirije 1946. godine, Kurdi u njoj su sistematski ugnjetavani pod arapskim nacionalizmom.

Sada Kurda tamo nema više od dva miliona, oko 10 odsto stanovništva, a njihovo najjače uporište je u severnoj pokrajini Rožava, u Alepu i drugim gradovima. Mnogi su došli iz Anadolije posle svog neuspjelog ustanka protiv Ankare 1920. godine. Tada su im Francuzi na svojoj mandatnoj teritoriji dali državljanstvo. Izgubili su ga 1962. godine odlukom vlade u Damasku, oko 120.000 ljudi.

Dolaskom na vlast organizacije BAAS 1963. godine nastavio se pritisak na Kurde, iako je ova stranka bila socijalističke i sekularne orijentacije, ali je bila podržavalac arapskog nacionalizma bez Kurda, kao što je podržavala i panarapsko ujedinjavanje Arapa u „Arapski pojas“, od Arabije do Maroka.

OŽILJCI I OTREŽNJENJE: Neki ožiljci tog prvog sukoba traju do danas: gotovo cela kurdska politička elita je tokom Hladnog rata postala promarksistička očekujući od Moskve novu intervenciju u svoju korist, što će sa protokom vremena slabiti, pogotovo posle pada Berlinskog zida i raspada SSSR-a. Danas su Kurdi ideološki razlomljeni na razne struje i izgledaju kao razbijeno ogledalo. Čak i Kurdi u Turskoj, kojih tamo ima ne manje od 20 odsto stanovništva – oko 20 miliona, i koji su doskora preko najratobornije svoje partije - Radničke Partije Kurdistana, od 1984. do 2013. godine ratovali protiv Ankare radi prava na otcepljenje turske kurdistanske teritorije u zasebnu državu. Izgleda da su od toga odustali.

Danas zastupaju ideju iračkih Kurda o „demokratskom konfederalističkom“ saživljenju sa svojim položajem u Turskoj, Iranu, Siriji i Iraku. Paleta kurdskih politika je neizmerno složenija od ove navedene naizgledne jednostavnosti. Neke formacije među njima su i dalje teško naoružane. A neke su i u UN, SAD-u, i EU proglašene za terorističke, poput militarističkog krila nekadašnje Radničke partije Kurdistana - Narodne Odbrambene Snage.

KURDI KAO SAVEZNICI IZRAELA: Iako Kurdi održavaju sa dvodelnom Palestinom „diplomatske odnose“, oni nisu glasno podržavali pravo Arapa na Palestinu i Gazu, i nisu ustali protiv Izraela. Čak suprotno, Kurdi i Izrael su u velikom prijateljstvu zato što Izrael podržava njihovu subverziju Irana i svih arapskih zemalja koje ga podrivaju. Izrael je vokalni zastupnik prava Kurda na ceo Kurdistan po cenu svađa sa Irakom, Sirijom i Turskom. To, danas posebno živcira Tursku. Česti smo svedoci neprijatnih varnica između Ankare i Tel Aviva/Jerusalima. Oni sada nevoljno idu zajedno protiv Irana, ali se nipošto nisu ovenčali političkim brakom.

Možda bismo smeli pomisliti da bi Kurdi – ako bi Tel Aviv bio dovoljno moćan da im ispunjava strateška obećanja - zbog Izraela možda i krenuli na Teheran, ali oni ne veruju Vašingtonu, NATO, niti evropskim silama. Nema nagrade za njihovu krv. A Izrael je slab da im obeća državu. Oružje, to daje.

NEVERICA U VAŠINGTON: Ministar spoljnih poslova SAD Henri Kisindžer je 1975. godine opravdao američku prevaru iračkih Kurda kada ih je ostavio bespomoćne pred antikurdskim „Alžirskim“ sporazumom Bagdada i Teherana, kojim je osporeno pravo Kurda na autonomiju u Iraku u zamenu za bagdatsko prihvatanje teritorijalne akvizicije Irana na ušće reke Šat el Arab u Persijsko more. Ova autonomija je Kurdima obećana posle unutrašnjeg sukoba Bagdada sa njima od 1961. do 1970. godine. Otuda su SAD, počevši od 1974. godine, naoružavale Kurde Mustafe Barzanija protiv vlasti prosocijalističke BAAS partije Sadama Huseina – ali radi Šat el Araba. Uz njih je tada bio i Iran i Izrael.

Kisindžer je cinično rekao da Vašington tamo nema „misionarski posao“ radi kurdskog pitanja. U stvari, Vašington je naveo Kurde na žrtvu. Predsednik Džerald Ford je pomagao „svom“ Iranu i bio je zadovoljan što je ustanak Kurda smirio moskovske veze Sadama Huseina i nije izazvao iranske Kurde da i oni zatraže autonomiju od šaha Mohameda Reze Pahlavija. Proistekli naknadni obračun Sadama sa Kurdima je bio strašan.

Amerikanci su 70-ih godina prošlog veka bili sigurni u svoju premoć u Iranu Šaha Reze Pahlavija i jačali su Teheran. Amerika je bila toliko uverena u svoju tamošnju čvrstu poziciju da čak u teheranskoj ambasadi nije imala nijednog diplomatu koji je tečno govorio farskim jezikom. Šah je govorio za njih. Nisu bili svesni nadolazeće bune naroda i dolaska Homeinijeve grupe na vlast. Ubrzo će se kajati. Iran je postao smrtni neprijatelj Amerike.

OBRT AMERIKE: Godine 1991. je predsednik SAD Džordž Buš stariji postao saveznik Sadama Huseina protiv teokratskog Irana. Američka helikopterska avijacija je mitraljezima ubijala na hiljade kurdskih i šiitskih ustanika protiv krvoločnog Sadama (on je sunit). Gurala ga je na Iran, kao što su to činili i za vreme iračko-iranskog rata od 1980. do 1988. godine kada je Bagdad vratio Šat el Arab u svoje ruke. A Kurdi će tek posle pada Sadama Huseina 2003. godine dobiti 2005. godine teritorijalnu autonomiju u Iraku sa sopstvenom vojskom – što je svetski kuriozitet.

I po „Muhasasaš sprazumu“ vodećih iračkih partija iz 2005. godine, Kurdi će dobiti trajno mesto Predsednika Republike Irak koje sada od 2022. godine zauzima Abdul Latif Rašid. On i njegova supruga, Kurdkinja Šanah Ibrahim Ahmed – bili su veliki ideološki i gerilski borci protiv Sadama iz iračkih Zagros planina. Oni danas odbacuju misao o vojnom pridruživanju Kurda sadašnjoj Trampovoj intervenciji u Iranu. Bračni par poziva na uzdržanost i čekanje. No, njihov tekući položaj trpi i veliku zavist drugih snaga u Iraku i trese se.

KURDI U TURSKOJ: U leto 2025. godine je Radnička partija Kurdistana u Turskoj krenula da se razoružava. U proteklih 40 godina sukob između turskih Kurda i Ankare odneo je više od 40.000 života. Pretpostavlja se da u Turskoj nema više od 20 miliona Kurda, što na 88 miliona turskih stanovnika daje 22 odsto duša. Politički su različiti, i kreću se od potpune podrške Erdoganu do podrške secesionističkoj Radničkoj partiji Kurdistana. I verski su različiti. Mirom iz Lozane 1923. godine, Kurdi su ostali bez države i rasuti su po okolnim entitetima. Decenijama se bore za priznavanje posebnih političko-kulturnih prava. Turci su ih nazivali „Planinskim Turcima“ koji su zaboravili svoj jezik odričući im nacionalnost sve do 1991. godine.

Jezik im je u javnosti bio zabranjen, deca u školama nisu imala nastavu na njemu, zabranjena im je bila kurdska muzika, nošnja i nacionalna imena (ovo sa imenima se sa Ataturkom odnosilo i na druge narode). Možda su najveći masakr doživeli 1937/38. godine u oblasti Dersim, u istočnoj Anadoliji, kada su se alevi Kurdi digli na ustanak. Vojska im je satrla na desetine hiljada ljudi. Tajna služba i povezane parakriminalne grupe su ubijale ugledne ličnosti i poslovne prvake. Radi se o hiljadama atentata i nestancima ličnosti sve do 2000. godine.

Koji bi student za kurdsku novu godinu „nevroz“ pevušio ili zviždukao njihovu himnu išao je na sedam godina robije. Silovanje žena nije kažnjavano. Ima i drugog. Od 1984. godine se turska Radnička partija Kurdistana pod Abdulahom Očalanom digla na oružani ustanak. Očalan je uhvaćen i danas se nalazi u zatvoru.