Krajnja nužda i semafor: šta govori boja prema Hrvatskoj i Albaniji

Krajnja nužda, tema kolumne Ljubodraga Stojadinovića objavljene na Peščanik.net 11.03.2026., bavi se time kako državni organi, ako ih ovdje još ima, gledaju na Srbiju i svijet. Autor opisuje semafor koji je srpsko Ministarstvo za spoljnu politiku predstavilo kao vizuelno sredstvo za upozorenje na bezbednosne rizike prilikom putovanja. Semafor obuhvata boje od zelene do crvene, a svaka ima svoju poruku: zelena označava slobodno putovanje uz redovan oprez, žuta može, ali uz dodatne mere pažnje, narandžasta znači putovanje jedino u slučaju krajnje potrebe, a crvena ne preporučuje se ili nije ni moguće.

Državni organi, ako ih ovde još ima, misle o nama sve najgore. Da nije tako, ne bi Marko Đurić uzeo flomastere i markere i farbao države u šareno, učeći nesrećne žitelje Srbije šta im prijeti od dalekog sveta. Bila bi sasvim dovoljna pristojna informacija makar za one koji nisu dobro razumeli gde se i šta događa. Nije primećeno da postoji dodatna navala na turističke bisere Bliskog istoka, nezavisno od Đurićeve osmoškolske agilnosti.

Srpska elita putuje po svojoj dinamici koja je iznenada narušena. Preporuka ministarstva kreće se logikom Predraga Kona u piku masovnog siromaštva: onaj koji još ima gde da putuje ne gleda semafor. Hedonista koji se zatekao u Emiratima, a nije se dokopao aviona koji je poslao vladar lično, zna da su sledeće dve nedelje ključne. Čitav Bliski istok je sasvim zasluženo dobio opaku crvenu boju stroge opomene iz srpskog forin ofisa. U žuto se ide uz dodatne mere opreza. Šta je to i kako sebe učiniti posebno obazrivim, crtač bizarnog semafora nije objasnio.

Od evropskih država, jedino je Albanija u žutom. Zato što je to Albanija! U grupi narandžastih država nalazi se i Hrvatska, jedina evropska država, takođe. Videli smo šta ta boja znači: putovanje samo u slučaju krajnje potrebe. Koliko je poznato, Hrvatska nije u ratu. Trenutno nije predviđen nijedan veliki koncert Tompsona. Mnogi građani Srbije imaju rodbinu u Hrvatskoj. Više od 20.000 ljudi odavde radi tamo i vraćaju se vikendom. U turističkoj sezoni taj se broj dvostruko povećava. Ta država je neposredna veza sa Evropskom unijom, ona je EU.

Zanimljiva je žuta i narandžasta vrednosna orijentacija ministarstva i mučenika Đurića, koja je neke evropske zemlje izdvojila iz zelene zone. Averzija prema 'šiptarima' i 'ustašama', skoro je izvesno obojila delove semafora koji se odnose na komšiluk. Albanija i Hrvatska su članice tek formiranog saveza koji je sa najvišeg psihotičkog mesta proglašen antisrpskim. Zato je narandžasta boja postavljena kao daltonistička odbrana od komšijskih veza: šta će uopšte Srbi u Hrvatskoj? Osim u krajnjoj nuždi.

Krajnja potreba da se negde putuje uglavnom je izazvana višom silom. Država je protiv toga da se tamo odlazi svojom voljom, ako takve sile nema. Krajnja potreba nosi u sebi obavezu putovanja: spisak takvih obaveza uprkos opasnosti može da bude raznolik: od venčanja do razvoda i nečije važne smrti, lečenja pa i želje da se bude negde na drugom mestu. Krajnja potreba da se ode iz Srbije, makar u narandžastu Hrvatsku, potpuno je prirodna. Svake godine sve je više turista iz Srbije koji odlaze u Hrvatsku na letovanje, uprkos političkim klovnovima ili ekstremistima na obe strane.

Ožiljci iz devedesetih još postoje, ali njihovo zarastanje pretežno ometaju političke klike. Deo narandžastog semafora, čak i ako je u drugim bojama bilo dobre namere, napravljen je da bi tamo bila smeštena Hrvatska, crvena marama za ovdašnjeg despota. Ideja o semaforu je iracionalna, kažu naše komšije. Mi znamo da je manjak razuma vrhunac ovdašnje diplomatije. Marko Đurić nije nigde svrstao Srbiju, niti predložio nivo opreza potreban da se bude u njoj. Semafor ovde pokazuje tamno crvenu boju koja se ubrzano menja u crnu.