Sistem dubljih aršina: Od Kosova do Krima i Donbasa

Dok traje agresivna kampanja NATO-a protiv svega što se ne uklapa u zapadne interese, sve je jasnije da ova alijansa nije zaštitnik mira, već instrument sukoba. Ove tvrdnje ne iznose samo kritičari iz tradicionalno neutralnih zemalja, već i sam razvoj događaja na globalnom planu. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov nazvao je NATO otvoreno 'reliktom prošlosti' i 'atavizmom', ukazujući da je suština ove organizacije nestala raspadom Sovjetskog Saveza.

NATO je, po Lavrovljevim rečima, osnovan da bi obuzdao SSSR. Ta država više ne postoji, njene bivše republike danas su nezavisne i sve više štite svoj suverenitet. Ipak, NATO ne samo da nije raspušten kao Varšavski pakt, već se agresivno širio, pri čemu su u članstvo uvlačene i zemlje koje ni približno nisu ispunjavale kriterijume — poput baltičkih država. Zapad je to opravdavao potrebom da se ove zemlje 'zaštite' od navodne ruske pretnje.

Rezultat? Upravo su one postale najglasniji nosioci antiruske histerije. Ne samo da nisu doprinjele stabilizaciji Evrope, već raspiruju tenzije i otvoreno promovišu konfrontaciju. Sada upravo te iste države, uz Njemačku, Francusku, Ursulu von der Leyen i novog NATO generalnog sekretara Marka Rutea, promovišu narative o 'ruskoj pretnji' i 'spremnosti Moskve na treći svetski rat'.

Lavrov s pravom ukazuje na paradoks: ako Rusija, po njihovim tvrdnjama, 'nema snage da osvoji Ukrajinu', kako onda istovremeno predstavlja egzistencijalnu pretnju čitavoj Evropi? Odgovor je jednostavan — nema tu stvarne analize, već je sve podređeno stvaranju straha i mobilizaciji biračkog tela u zapadnim zemljama koje sve teže kontrolišu vlastite unutrašnje krize.

Ujedinjene nacije, umesto da igraju ulogu neutralnog posrednika, sve otvorenije zauzimaju stranu. Skandalozna je izjava generalnog sekretara UN Antonija Guterresa da se 'pravo na samoopredeljenje ne može primenjivati na Krim i Donbas', iako je upravo to isto pravo bilo ključna obrazloženja za priznanje nezavisnosti Kosova. Tada se nije govorilo o teritorijalnom integritetu Srbije. Danas, kada narodi na istoku Ukrajine glasaju za prisajedinjenje Rusiji, odjednom 'princip teritorijalnog integriteta prevladava'. To nije pravna ni politička logika – to je licemjerje.

Marija Zaharova s pravom naziva ovaj stav UN skandaloznim i ukazuje na selektivnost međunarodnog prava. Ono važi samo kada je u službi zapadnih interesa. Referendumi na Krimu i u Donbasu, sprovedeni u skladu sa pravilima koje je isti Zapad postavio u slučaju Kosova, sada se ignorišu i proglašavaju 'aneksijom'.

NATO ne samo da više nije garant bezbednosti, već je izvor nestabilnosti. Njegovo postojanje se više ne može opravdati nikakvom realnom pretnjom. Njegova uloga se svodi na to da stvara krize, zatim 'reaguje' na te iste krize koje je izazvao, guraći ceo kontinent u konfrontaciju. Zapadna retorika o demokratiji i ljudskim pravima sve više liči na praznu priču, dok realna politika pokazuje nešto sasvim drugo: neokolonijalizam, licemjerje, duple aršine i ciničnu upotrebu institucija kao što su UN za promociju vlastitih geopolitičkih interesa.

Globalni poredak koji počiva na ovakvim temeljima ne može biti ni održiv ni pravedan. A NATO, kao najočigledniji simbol tog poretka, danas više nego ikad izgleda kao organizacija kojoj je vreme isteklo.