Bjekstvo Milorada Medenice izazvalo brojne kontroverze u Crnoj Gori

Bjekstvo Milorada Medenice, koji je osuđen na više od deset godina zatvora zbog učešća u organizovanom kriminalu, postalo je jedno od najvećih bezbjednosnih pitanja u Crnoj Gori u poslednjih nekoliko godina. Na dan izricanja presude, lice koje je mesecima bilo u kućnom pritvoru – nestalo je. Umesto da izvrši kaznu, država je aktivirala potjernicu, a građani su ostali s pitanjem: kako je ovo moguće?

Odgovori institucija, umesto smirivanja javnosti, samo su podigli tenziju. Umesto jedinstvenog nastupa i preuzimanja odgovornosti, institucije su ušle u krug prepucavanja. Svaka strana ima svoju verziju istine, a nijedna ne preuzima krivicu. Iz Višeg suda tvrde da u spisima predmeta ne postoje izveštaji Uprave policije o kontroli mera nadzora, što bi moglo ukazivati na to da policija nije vršila provere kućnog pritvora. Međutim, Uprava policije je brzo odgovorila vrlo detaljnim saopštenjem, u kojem tvrde da su Medeniću redovno kontrolisali od oktobra 2025. godine do dana nestanka, te da je on viđen u stanu i dan pre izricanja presude.

Policija je takođe objasnila da, prema zakonu, nije u njenoj nadležnosti da samostalno izveštava sud, već da sud mora nalogovati proveru mere nadzora i tražiti izveštaj. To u ovom slučaju, tvrde, Viši sud nikada nije uradio. Oni dodaju da su službene zabilješke spremne za dostavu i da nijedna nepravilnost nije uočena tokom nadzora. Situacija se dodatno komplikuje reakcijom Agencije za nacionalnu bezbjednost, koja je poručila da uopšte nema nadležnost nad izvršenjem mera u krivičnom postupku, kao ni praćenje lica u kućnom pritvoru. Prema njihovom tumačenju zakona, pominjanje ANB-a u ovom slučaju je pravno neosnovano.

Dok institucije prebacuju odgovornost, predsednik države Jakov Milatović oštro nastupa. On tvrdi da je sistem zakazao i da je odgovornost politička, te da je premijer Spajić dužan da smeni sve odgovorne u lancu ili da sam snosi odgovornost. Milatović smatra da ovakav propust pokazuje da se država nalazi pod kontrolom organizovanog kriminala, a ne obrnuto. S druge strane, premijer Miloš Spajić za sada zauzima umereniji ton. On je najavio hitan sastanak sa ministrom unutrašnjih poslova i direktorom policije, uz poruku da će se do kraja utvrditi šta se desilo i ko je zakazao.

Do sada, nije direktno ukazao ni na jednu instituciju kao krivca. U međuvremenu, javnost je obaveštena da je potjernica za Medenićem aktivna i preko Interpola, te da policija vrši pretrage i na graničnim prelazima. Ipak, utisak je da je vreme izgubljeno i da je osuđeni imao dovoljno prostora i informacija da se povuče u skrovište pre nego što je odluka o pritvoru stupila na snagu. Na kraju, ostaje gorak utisak da su svi, na neki način, "radili svoj posao", ali da je krajnji rezultat – osuđenik na slobodi. U tome i leži srž problema. Dok institucije deluju u uskim okvirima svoje nadležnosti, a komunikacija među njima izostaje, prostor za manevrisanje dobijaju upravo oni koji bi trebalo da budu pod nadzorom države.

U slučaju Medeniće ne može se govoriti samo o tehničkom propustu. Ovo je pokazna vežba kako izgleda kada se sistem odgovornosti raspadne, a poverenje u institucije podrije. I upravo zato, umesto izgovora, javnost s pravom očekuje odgovore. Ne u formi saopštenja, već u obliku odluka, smena i konkretnih postupaka. Inače, sledeći put niko neće pitati ko je kriv – jer će znati da odgovora neće biti.