Suočavanje s teretom prošlosti

Nije se breme zločina devedesetih nadvilo nad Crnom Gorom kad je Mandić uputio saučešće sinu ratnog zločinca. Ono je tu. Pritiska svih ovih decenija kroz nekažnjene ratne zločine, ćutanja, amnezije i falsifikovanja istorije. Kroz prazne udžbenike, grafite, svakodnevne mrziteljske komentare i nesankcionisane političke govore mržnje. Stiglo nas je, opet, pred vratima Evrope.

Nakon što je ratni zločinac Ratko Mladić u Beogradu sahranjen uz sve počasti i prisustvo crkve, vojske i tamošnje vlasti, Vučić u Parizu, na Međunarodnom samitu, raspreda o svemiru. Mediji su objavili da će srpski predsjednik govoriti na sesiji Budući svemir za svijet koji se brzo mijenja. Vučićev svemir se ne mijenja. Traje satkan od ratnih zločinaca, krvavih ideologija i nasilja. I prijeti i Srbiji i regionu.

Srpski je predsjednik u Parizu, osim o svemiru, sa Makronom pričao i o "evropskom putu" Srbije. Francuski predsjednik izgleda nije rekao ništa. Vučić mu se zahvalio na podršci. Sahrana je, ispade, jedino uzdrmala Martu Kos. Evropska komesarka za proširenje otkazala je posjetu Beogradu nakon sahrane Mladiću. Izjavila je da poslije sahrane zvaničnici Evropske unije treba da razjasne veoma važno pitanje – da li je Srbija i dalje pogodna da bude kandidat za članstvo.

Osim što je čudno da Evropa i dalje nema odgovor na to pitanje, još su čudniji blagost i dupli aršini njenih funkcionera kada je u pitanju Vučićev srpski svemir. Iz Evropske komisije je najprije stiglo saopštenje da Mladićeva sahrana nije održana uz državne počasti. Jeftini trikovi, kao onaj kad Vučić na sahranu pošalje sina, nijesu uspjeli da zavaraju nikog, sem evo, ispade, Brisel.

Trikom se poslužio i naš predsjednik parlamenta. Nije, kaže, veličao Mladića, samo je poštovao tradiciju i uputio saučešće porodici Ratka Mladića, odnosno njegovom sinu. Istom onom koji je nakon što je Mladić osuđen u Hagu, prenio očevu poruku da – „nije važan on, nego Republika Srpska”. To je taj krvavi svemir, i dalje nadvijen nad nama. Inicijativa za Mandićevu smjenu je pred crnogorskim parlamentom. Podnio je opozicioni DPS, čije selektivno suočavanje sa prošlošću počinje 1997.

Đukanović od prije, i njegova podrška zločinačkoj, velikodržavnoj politici i njenim autorima od Dubrovnika do Srebrenice za tu partiju ne postoje. Vladajući PES, koji ih rado na to podsjeća, istovremeno se pravi da oni sa Mandićem nemaju ništa. Samo, eto, vlast. Ni Demokrate nemaju ništa sa svojim nižim funkcionerima koji se javno pozdravljaju sa „herojem”. Dok najveći dio vlasti ljubi SPC, jedan od stubova krvavih devedesetih. Nije baš sjajna slika parlamenta buduće evropske zemlje.

Nije se breme zločina devedesetih nadvilo nad Crnom Gorom kad je Mandić uputio saučešće sinu ratnog zločinca. Ono je tu. Pritiska svih ovih decenija kroz nekažnjene ratne zločine, ćutanja, amnezije, falsifikovanje istorije i mitove. Kroz prazne udžbenike, grafite, svakodnevne mrziteljske komentare i nesankcionisane političke govore mržnje. Zar je neko stvarno mislio da će taj teret spasti s Crne Gore sam od sebe?

Iščeznuti u magli fraza. Nije, niti će. Stiže nas svakog dana. Stiglo nas je i pred vratima Evrope. Pred kojom se, zavijanom desnim vjetrovima, sve teže sramiti. U Vučićevom svemiru, Mandićeva smjena bi bila plus. Osim što srpski predsjednik u Crnoj Gori sad ima druge „ovlašćene predstavnike”, svaka ovdašnja kriza njemu je dobro došla.

Crna Gora bolju nadu od Evrope, kakve takve, nema. Nažalost, koncentracionu vladu, kao odgovor sebi i drugima, niko ne pominje. Iako je taj model ne samo najbolje rješenje tekuće političke krize nego i neka vrsta suočavanja sa sobom. Bio bi to samokrtički glas: ovo smo mi, ne baš za primjer, ali zajedničkim snagama želimo u Evropu, i želimo da se na dan prijema naše domovine u EU niko ne osjeti kao gubitnik. Očito – previsoka je to ljestvica. Globalne okolnosti nam idu na ruku. Realne su nade da ćemo nekako dogiljati do Brisela. A hoćemo li, jednom, tamo u Evropi, postati evropski, zavisi presudno od toga hoćemo li smoći snage i pogledati naš mrak u ogledalu.