Boris Pejović o veličanju Ratka Mladića: Opozicija želi da vrati Đukanovića

Prema logici Borisa Pejovića, problem nije u tome što predsjednik Skupštine države kandidatkinje za članstvo u EU veliča osuđenog ratnog zločinca. Problem je što je neko primijetio da to radi. Nije sporno što Mandić Ratka Mladića drži za generala i heroja, sporno je što opozicija tu činjenicu stavlja u „kontekst“. A kontekst je veoma opasna stvar.

Ovih dana baš je teško biti PES-ovac. Pogotovo je teško biti PES-ov poslanik ili poslanica. Ovo mislim na sve, bez obzira da li se izjašnjavaju kao Crnogorci, Srbi, Bošnjaci, Albanci ili sve zajedno. Jer stav partije, za koji koliko znam niko nije glasao već im je samo saopšten kao konačan i nediskutabilan, da se Andrija Mandić abolira bilo kakve odgovornosti zbog veličanja ratnog zločinca, nikome od njih nije bio jasan. Ali ajde nekako i ta jasnoća, glasali su oni za puno toga što je bilo mutnije, nego kako objasniti sredini iz koje dolaze, ljudima koji su im dali podršku, u čemu se sastoji ta pragmatičnost i dokle ona seže i mora li baš da se daju oprosti inicijatorima i direktnim počiniocima genocida.

Društvo, čini se, nije spremno za suočavanje s prošlošću. Jer nije svima od njih isto, jednom Milojku, sreći ujakovoj, objasniti da nije baš Mladić takav kakav jeste, u svojim Pljevljima, gdje ga oni što ga podržavaju, misle da je heroj. Nije lako nimalo, baš nije. Zato im je svima zabranjeno da bilo šta komentarišu, da samo klimaju glavom i prave se kao da razumiju širi kontekst. Posebno je skrenuta pažnja, čak izričito zabranjeno, udarnom dvojcu (pogađite o kome se radi) da se na bilo kakve provokacije, upadice ili pitanja u Skupštini, ne izuvaju, i da ćute kao da duboko spavaju na udobnom dušeku.

No, neko je nešto morao reći. Zato su odlučili da „advokat odbrane“ bude najmudriji od njih - Boris Pejović. I lijepo nam je objasnio. Da citiram: „Opozicija želi da pričom o Ratku Mladiću vrati Đukanovića, nećemo dozvoliti da nam nameću kontekst glasanja o smjeni Mandića“. Kada bi ova suluda izjava bila istinita onda bi PES i sadašnja vlast i te kako trebali da se zabrinu, jer cijela Evropska unija i svi njeni zvaničnici su podjednako burno reagovali na Mandićevu sućut porodici Mladić, kao što je to uradio DPS.

To bi onda značilo da EU zvaničnici „pričom o Ratku Mladiću“ žele da vrate Đukanovića. Možda su već formirali i tajni odbor: „Mladićem do Mila“. Samo još nijesu odlučili ko će da nosi zastavu, a ko sendviče. Čim unesete kontekst u Skupštinu, počnu da ispadaju presude, činjenice, masovne grobnice i imena žrtava. Mnogo je bezbjednije držati se funkcija, fotelja i evropskih integracija, ali bez evropskih vrijednosti, jer se one teže uklapaju u koalicioni sporazum.

PES, dakle, poštuje sve međunarodne presude, ali će podržati čovjeka koji presuđenog zločinca proglašava herojem. Imaju pijetet prema svim žrtvama, ali nemaju ništa protiv da na čelu Skupštine ostane čovjek koji se klanja njihovom krvniku. To je valjda ta nova politička matematika: presudu poštujemo, zločinca ne osuđujemo, njegovog obožavaoca podržavamo. Ne ide, gospodo. Ne može Ratko Mladić istovremeno biti i pravosnažno osuđeni ratni zločinac odgovoran za genocid i „narodni heroj“. Nema između. Ne postoji neutralna teritorija između masovne grobnice i ordena.

Politika koja se vodi u Crnoj Gori mora se suočiti s prošlošću. A onda je došla sahrana. Velika završnica čitavog političkog spektakla. Dan kada je trebalo da se pokaže ko zaista stoji iza svih velikih riječi o heroju, časti, istoriji, srpstvu i vječnoj zahvalnosti. I – nema Vučića. Nema ni Kneževića. Naravno, nema ni Mandića. Heroj je, izgleda, bio dovoljno velik da mu se danima pišu panegirici, ali ne baš toliko velik da se lično dođe na sahranu. Politika koju vode često je licemjerna i neodgovorna prema žrtvama i onima koji su preživjeli strahote prošlosti.