Aktivisti u Novom Sadu suočeni sa policijskim pritiscima pred posjetu Vučića

Tri dana pred najavljeni dolazak aktuelnog predsjednika Srbije u predizbornu posjetu Novom Sadu, većina gradskih opozicionih aktivista i pripadnika novosadskih zborova koji su pozvali građane na kontra-skup, očekivala je poziv na informativni razgovor. Ne zbog toga što su imali paranoične primisli ili pripremali neko nezakonito delo, nego zbog informacije koja se tog jutra pojavila na društvenim mrežama, a glasila je, ponešto parafrazirano: “Na desetine je dobilo poziv na informativni razgovor. Zovu masovno”. Gotovo istovremeno, građani su jedni s drugima razmenjivali i utisak da njihov protest neće moći da protekne mirno i da će incidente pokušati da insceniraju “batinaši”, pristalice vladajuće stranke. Jer, ovakve scenarije već imaju u iskustvu.

Nakon što je posjeta predsjednika otkazana njegovom odlukom, jer, kako je formulisao, nije želeo da ničije dete bude povređeno i da kao predsjednik Srbije mora da donosi odluke u korist svih građana, Novosađani su slavili pobedu građanske solidarnosti i hrabrosti najpre opet na društvenim mrežama, a potom i sinoć- masovnim okupljanjem na Trgu slobode, koji su nazvali “Pobeda počinje u Novom Sadu”. Nakon višednevne tenzije i kolektivnog isleđivanja.

Među članovima građanskog pokreta BRAVO, koji su svojevrsni kolekcionari prekršajnih i krivičnih prijava (imaju ih na desetine), bilo je čak šestoro pozvanih, za dva dana. S nekima od njih razgovarala sam o tome kako su, nakon niza targetiranja u pro-režimskim medijima i pokrenutih postupaka, doživeli ovaj informativni razgovor, da li se on žanrovski izdvaja u odnosu na druge “razgovore” na koje su pozivani i kakve su, prema njihovoj procjeni, posledice ovog manira koji liči na preventivno isleđivanje.

Aleksandar Lazarević uveren je da je cilj ovog razgovora bio pokušaj zastrašivanja: “Naravno bez ikakvog efekta. Svi mi koji smo dugo u ovoj borbi imamo jasan cilj, a to je borba protiv ove korumpirane i lopovske vlasti i tom cilju ćemo ostati dosledni do kraja. Nikakva zastrašivanja im u tome neće pomoći. Sramotno je to što su pozivali nas, a ne predstavnike vlasti koji su jedini generator nasilja u ovoj zemlji. Ovo je čisto gubljenje našeg vremena, a i vremena policijskih inspektora koji imaju mnogo važniji posao, a to je da se izbore sa narastajućim kriminalom u zemlji. Napomenuo bih još nešto vrlo važno. Ovo što ova vlast radi studentima je mnogo strašnije i alarmantnije. Tužna i nesrećna je zemlja koja svoju decu smatra najvećim neprijateljima. Takva zemlja nema budućnost. Mi smo tu da se izborimo za bolju budućnost i nikakva zastrašivanja nas u tome neće zaustaviti”.

Za Mariju Srdić, razgovori u kojima su od nje i drugova iz Pokreta policijski inspektori "prikupljali podatke" bili su: “Dokaz potpune nemoći Aleksandra Vučića pred gradom i ljudima koji ga više neće i glasno mu poručuju 'nisi dobrodošao!'. Više od godinu dana ponavljamo da je strah promenio stranu. To nije tek parola s protesta kojom ohrabrujemo građane da istupe, progovore i bore se sa nama. To je jednostavna istina. A kada su strahovi opravdani, kao što njihovi jesu, jer bolje od nas znaju razmere svojih zločina, onda počinje da im se priviđa 5000 organizovanih aktivista pod zastavom BRAVO kako im rasturaju miting SNS-a u Novom Sadu. Davanje izjave bilo je za mene gubitak vremena a za mladog kapetana policije iz odeljenja za krvne i seksualne delikte - nelagoda. On je u sredu, sigurna sam, imao mnogo važnijeg posla nego da me saslušava u svojstvu građanke koja je imala da mu kaže, parafraziram, kako je Aleksandar Vučić tokom 22 meseca od pada nadstrešnice na železničkoj stanici i smrti šesnaestoro ljudi više puta najavljivao da će prošetati Novim Sadom, a to se nije desilo, moja pretpostavka je da neće doći ni ovoga puta... Da je ovakvo predviđanje bilo tačno, ispostavilo se već nekoliko sati nakon davanja izjave u policiji.

Kada je u pitanju odnos režima, a posledično i policije prema članicama i članovima BRAVO, vidimo da je na delu uhodana "dnevna rutina" koja se sastoji iz reda medijskog blaćenja, targetiranja na društvenim mrežama, pozivanja ili privođenja ...pa sve to isto kad god je talas protesta i napetosti u Novom Sadu. Mi smo im sigurni za ispunjenje Mesečne kvote a ponekad i dobijanje bonusa. Efekat, kakav isleđivanja pa i privođenja treba da postignu, nikada od kako BRAVO postoji nije postignut. Naprotiv, ljudi koji nas vide, dodatno su ohrabreni i aktiviraju se. Bes i inat rastu. I što bi rekli Užičani - kud na nas, ni smo inat izmislili. Tako i mi iz BRAVO kažemo: džaba sve - mi smo borbu izmislili!”

Brajan Brković je ovaj razgovor doživeo “kao deo šireg pritiska koji se poslednjih meseci vrši nad građanskim aktivistima. Kada se prethodno ljudi targetiraju u medijima, a zatim se pozivaju na razgovore u institucije, teško je takve događaje posmatrati potpuno izolovano. Posebno kada se sve to dešava u politički veoma napetom trenutku i neposredno pred najavljenu posetu predsjednika. Ako se od aktivista traže informacije o drugim aktivistima, njihovim kontaktima, aktivnostima ili ljudima iz njihovog okruženja, onda to više ne doživljavam kao neki neutralni informativni razgovor, već kao oblik pritiska i pokušaj mapiranja građanskog pokreta. Najveća posledica ovakvog postupanja je stvaranje atmosfere straha. Kada se više ljudi iz jednog pokreta ili šireg kruga aktivista pojedinačno targetira, poziva na razgovore i ispituje o drugim ljudima, šalje se poruka da svako može biti sledeći. To za cilj ima da ljude iscrpi, zastraši i međusobno udalji. Međutim, mislim da je dugoročna posledica zapravo suprotna. Takav pritisak pokazuje koliko je građanski aktivizam postao važan i koliko vlast želi da ga kontroliše. Ljudi koji se bore za javni interes ne bi trebalo da budu tretirani kao bezbednosna pretnja. Ako se aktivisti počnu kolektivno posmatrati kao problem koji treba „obraditi“, onda to predstavlja ozbiljan udar na prostor za slobodno građansko delovanje”.

Za Mirana Pogačara, nakon svih napada “ovo je bila samo rutinska kontrola i opipavanje terena. Pozivi u policiju su postali toliko česti da su dobili status neformalne potvrde o aktivizmu, mada to ne treba veličati. Svrha je bila procena rizika pred dolazak predsjednika - kada su shvatili da je teren 'tvrd', i da Vučić zaista nije dobrodošao, skup je otkazan. Efekat zastrašivanja je potpuno promašen. Masovnim privođenjem samo su normalizovali represiju i naučili ljude da se s njom nose bez straha. Opasnost je jedino u tome što vlast time pokušava da policijski pritisak uvede kao standardni mehanizam političke borbe, a to im svakako ne smemo dozvoliti i moramo se svaki put pobuniti protiv korišćenja policije za političke obračune.”

Ova preventivna isleđivanja, nesumnjivo, otvaraju novu dimenziju političke prakse u Srbiji i uvode društvo u opasnu blizinu totalitarizma. Aktivisti nisu bili ispitivani zbog nečega što su učinili, već zbog pretpostavke policijskih organa da bi nešto – tek mogli učiniti. Osim što neprijatno podseća na SF film Minority Report (kod nas preveden kao Suvišni izveštaj), ovo upisivanje “realnosti” u budućnost kreira svojevrsni modus operandi u kojem svaki građanin može da bude podvrgnut isleđivanju, jer, potencijalno, svako može da bude izvršilac nekog, za trenutnu vlast, “opasnog” dela. Time se ovako projektovana “realnost” predstavlja kao uvek i svuda moguća, što dodatno normalizuje vrlo širok spektar totalitarnog delovanja poslednjeg autoritarnog režima u Srbiji. Ovakva iskustva pomeraju granice i uobičajenog razumevanja načela prezumpcije nevinosti, prema kojem se svaka osoba osumnjičena za neko krivično delo smatra nevinom dok se ne dokaže suprotno, i ozbiljno dovode u pitanje poštovanje elementarnih građanskih prava. Nikakvo “anticipiranje budućnosti” ne može biti opravdanje za a priori viktimizaciju građana, dakle, za dela koja nisu učinjena. Naročito kada se ne sprovode ispitivanja za mnoga dela koja su – već učinjena.