Nove sile unutar Američke velesile

Amerika je uveliko menjala svet, a sada se suočava s promjenama unutar svojih granica. Kao da je i lijevo i desno, Amerikancima postalo tijesno, pa su unutar velesile počele da deluju nove sile, čak toliko da situacija donekle liči na socijalni hladni rat. Duboke podele prožele su nacionalno biće, pretvorivši ga, paradoksalno, u jedinstveni front protiv establišmenta.

Od ponovnog dolaska na vlast, Donald Tramp razglavljuje dugo građene institucije sistema, mada još sluti da su mu se nekako izmigoljili delovi „duboke države“. Opozicija i većina ispitanih građana smatraju da ih on tako vodi pogrešnim putem. Prebacuju mu da nastoji da uhodanu demokratiju prefabrikuje u autokratiju i da je stvorio interesni establišment čiji je glavni cilj povećanje njegovih i njihovih ličnih bogatstava.

Izrasli su, u međuvremenu, i pokreti otpora svakom establišmentu, čak i u sopstvenim redovima. Među njima je najoriginalnija organizacija Demokratskih socijalista Amerike, koja propoveda slabljenje vlasti i unapređenje države. Kako to? U najkraćem: da se vlasti odviknu od odlučivanja u uskim, najimućnijim, krugovima, a država da se posveti, onome za šta postoji – ostvarivanju, sada prilično zanemarenog, opšteg dobra.

A to podrazumijeva poboljšanje položaja radnika, lakši pristup zdravstvu i školstvu, veće oporezivanje pozamašnih bogatstava, efikasniju borbu protiv korupcije i drugih kriminala, izvlačenje medija iz nametanja „post-istine“. Kao i uzdržavanje od spoljnih oružanih intervencija, uz pedantni odabir strateških prioriteta…

Međutim, trampisti u njima vide opasnost od nadiranja komunizma. Zabrinuo ih je niz pobeda demokratskih socijalista na lokalnim i izborima unutar opozicione Demokratske stranke s kojom su povezani. Ocrnjuju ih kao „komunjare“ ustremljene da ukinu demokratiju i kapitalizam, kao i da zalaganjem za prava Palestinaca i prekid rata protiv Irana, rade u prilog islamskom ekstremizmu.

Od navedenog je tačno samo to da se protive, kao i većina u svetu, izraelskom uništavanju Gaze i Zapadne obale, i da s Teheranom treba sklopiti održivi mir, uz otvaranje energentima krcatog Ormuskog moreuza. A sve to u skladu sa, sada zabataljenim, međunarodnim pravom.

Osim ekstremima sklonih pojedinaca, demokratski socijalisti ne dovode u pitanje ni demokratiju ni kapitalizam, već insistiraju na njihovom „ljudskijem liku“. Njihov nastup je nešto rigorozniji od socijaldemokrata, čiji su uzor nordijske države blagostanja, ali i oni računaju da do promena treba da se dođe na izborima. Pa su prionuli na zadobijanje šire podrške.

Pored legendarnog Bernija Sandersa, najupečatljivije zvezde su im Njujorčani Zohran Mamdani, od nedavno gradonačelnik, i Aleksandrija Okasio Kortez, već etablirana kongresmenka, koju pristalice vide kao mogućnu kandidatkinju na izborima za predsednika SAD. Uz njih ide Dženis Luis Džordž kojoj se predviđa da će u novembru biti izabrana za gradonačelnicu Vašingtona.

Mladošću, šarmom, aktivizmom i duhom demokratskih socijalista, donose neophodno osveženje poprilično rutiniziranoj Demokratskoj stranci. Ali i povod za unutarpartijsko preračunavanje, jer dobar deo članstva preferira kadrove „umerenijih“ stavova. Negativno usmerenje će podgrevati i Trampovi „besni belci“, koji će kao mane pomenutog trija „komunjara“ isticati i to što su iz redova „obojene“ rase.

Indikativno je, međutim, da pomni analitičari u Trampu vide najvećeg otpadnika od uobičajenog reda stvari. Kao lider najmoćnije demokratije, gaji bolje veze sa autokratama, poput Vladimira Putina i Si Đinpinga, nego s tradicionalnim saveznicima u Evropi. Ovih dana se nije libio ni da pohvali severnokorejskog diktatora Kim Džong Una, a pripreti „neposlušnoj“ Han Seong Suk, demokratskoj premijerki Južne Koreje.

Izuvrtao je, na svoj način, i kapitalizam. Isposlovao je da čak i američko tržište bude delimično dirigovano, jer iz bužeta kupuje akcije privatnih kompanija, čime one stiču prednost nad konkurencijom. Stoga mu je komentator Vol strit džornala prebacio da gradi državni kapitalizam, koji podseća na socijalističke tvorevine. Pa kaže da su se izjalovile nade da će Kina razvojem početi da liči na Ameriku, jer sada Amerika liči na Kinu.

Specijalisti iz Instituta Kejto smatraju i da je Trampova politika napustila tržišne principe zarad vladinog vlasništva, bez presedana, u privatnim preduzećima. Ako smo, nastavljaju eksperti, socijalizam nazivali država-dadilja, Trampov sistem mogli bismo da prozovemo država-tatica, jer se šef Bele kuće postavlja kao da je nadležan za (pre)vaspitavanje nacije.

U praktikovanju nenadležnosti, Tramp ima niz sledbenika. Jedan od njih je ovde i naročito se ističe - obožava da hvali Ustav i zakone, dok ih krši svakodnevno. Osim lidera koji vole da rade svašta za šta nisu nadležni, poređenje sa Amerikom još je samo prigodno što se i ovde stvorila klima unutrašnjeg hladnog rata. I iz koga, kao i tamo, niču nove mlade sile, koji bi da vladavinom prava, prošire suženu demokratiju i spreče dalje srozavanje kapitalizma u „državu-taticu“.