Pismo Vuku S. Karadžiću

Dragi Vuče, kod mene u Sremu kažu da mrtva usta ne govore. Međutim, ponekad ima trenutaka kada je tišina onih koji su nas zadužili tokom svog života glasnija od reči živih. Zato ti danas i pišem. Ne da te pitam kako si uspeo da stvoriš azbuku koju razume svaki Srbin, već da ti kažem da se danas njome trguje.

Ne, ne prodaje se za novac. Prodaje se za mir u koaliciji, možda za još jedan potpis ili još jedan dogovor, verovatno i mandat. Da budem iskren, ne znam detalje, saznaćemo za koji dan, nedelju, mesec… Da, znam da ti je čudno, šta više i sam sam zatečen. Dok si ti pešice obilažio srpska sela, sakupljao reči i spasavao jezik od zaborava, danas se njegov položaj odlaže za neko pogodnije vreme. Kažu da nije trenutak i da ima prečih tema. Kažu i da je u pitanju samo još ovaj kompromis, kao i onaj pre par nedelja. Tako, valjda, počinje svaki (srpski) poraz.

Ne brinem se ja previše, jer nijedan narod nije izgubio svoj jezik preko noći. Potrebno je vreme za to, kao i pronevera zakletve onih koji su obećali da će ga čuvati, pa su u međuvremenu zaključili da postoji nešto važnije od njega. Ako nisi znao, to je za njih Novi zavet! Tebi su govorili da je nemoguće ugasiti živi jezik. Danas govore da to baš nije praktično čuvati od zaborava, čak i od napada. Ti si u to vreme verovao da se narod okuplja oko slova, a danas neki veruju da se narod okuplja oko političkih funkcija.

Ti si znao da se država može izgubiti, pa ponovo stvoriti, kao feniks iz pepela. To nas je najbolje Albanska golgota naučila. Krvava staza tragova u snegu od Mojkovca do Krfa, ispisala je istoriju jednog naroda na ćirilici dovoljno jasno i razumljivo da ostane urezano u nacionalnu svest svih potomaka onih koji su dali svoje živote za slobodu, za budućnost. Ali, ako se narod odrekne svog jezika i svog pisma prestaje da bude isti narod.

Zato mi je žao što ti danas ne možemo javiti da je tvoja borba konačno dobila zasluženi epilog. Naprotiv. Opet se pod Njegoševog Lovćena raspravlja da li srpski jezik sme da dobije mesto koje mu pripada. Opet se od onoga što je pravo naroda pravi predmet političke trgovine. Najviše boli što se to ne čini pod pritiskom neprijatelja. Već uz pristanak onih koji su obećali da će biti njegovi čuvari. Čuvari Kosovskog zaveta.

Istorija će, Vuče, jednog dana zapisati ko je branio srpski jezik kada je bilo teško. A još pažljivije će zapisati ko je ćutao kada je trebalo da govori, ali i ko je trgovao onim što nije smeo da iznese na pijacu. Taj neko je prodao prvo istoriju, zatim jezik, još je ostala samo crkva… ali i ona će doći na red. Juče su trgovali krvlju predaka, danas jezikom koji govore, sutra na tezgu idu mošti Sv. Vasilija Ostroškog.

Ni sam ne verujem šta ti pišem. Ljudi menjaju večnost za prolaznost, verujući da je vlast najvažnije odbraniti, a ne znaju da se sve u politici može nadoknaditi. Samo se izgubljeno nacionalno dostojanstvo najteže vraća. Ako narednih dana sretneš gore Njegoša, Lazu Kostića, Jovu Zmaja, Branka Radičevića, Crnjanskog, Dučića… reci im da ne brinu. Ostalo nas je dovoljno da odbranimo srpski jezik do poslednje “jote”, iako se knjiga svela na svega jedno slovo. No, tvoja azbuka je preživela carstva, ratove, jame, logore i zabrane. Nadam se da će preživeti i naše kompromise.

S poštovanjem, Aleksandar M. Gajić