Gazimestan nije kazivanje o srpskom porazu nego o Pobijedi Neba nad orijom

Prištinski sud smešten je u onome što predstavlja identitet "nezavisnosti": u kolektivnu imaginaciju Albanaca u kojoj su postali deo kolektivnog Zapada. Sve je svojvrstan pseudo-Kalifornija: ogromne, zastakljene zgrade i rigips paneli, nasilno donošeno drveće koje ne daje nikakav hlad. Na zgradi je natpis na albanskom, lošem srpskom i engleskom jeziku. Klime – za razliku od originalne Amerike – u zgradi nema. Na ulazu su uputstva o prikladnom oblačenju koje oni koji ulaze uglavnom ne poštuju – od japanki i šortseva, preko oskudnih majica i trenerki. Kao i sve na Kosovu i Metohiji danas, forma je zapadna, suština – osmansko uverenje da su zakoni samo slabe pokrivalice za silu, tj. ima ga samo onoliko i onda koliko je neko u stanju da se nametne silom.

Ljudi koji prolaze ili glume nezainteresovanost ili gledaju sa nekom nadmenošću nas koji čekamo ispred Suda – porodice i prijatelje Srba uhapšenih na Gazimestanu o Vidovdanu 2026. godine. Mi smo koji trenutak ranije pošli iz Gračanice: sa druge (ili prve) planete – iz beskrajne lepote Svetlosti, ikone i kamena, mira i svetinje. „Znaš, njih je i dalje strah nas!“ kažu mi svi koje srećem tog jutra u Metohiji i na Kosovu. Kako i zašto da njih – koji imaju silu, koji su privodili kako su hteli i tukli koga su hteli – kako njih može biti strah nas? Ako je u pitanju prosti bilans moći – moć je sada, naizgled, njihova? „Njih je i dalje strah“. To objašnjava nasilje. Strah se najlakše pretvara u batinjanje i nasilje.

Iz Gračanice polaze naši momci, i među njima moj prijatelj Stefan Tatar. Srbin, iz Stare Crne Gore, nepokolebljiv i stamen, nesavitljiv do pucanja, utemeljen u Gračanici. Mi idemo pred Sud, ne znajući šta će pokušati da smisle, kako da osmisle i opravdaju čisto nasilje. Jer na Gazimestanu se nije hapšilo na Vidovdan zato što se nešto dogodilo već da se u budućnosti ne bi dogodilo da Srbi dođu na mesto gde smo se opredelili da staklene zgrade nisu vrednije od Gračanice. „Oče, nikad kao ove godine nije bilo ljudi“. Nikad kao ove godine jer Srbi kroz čitavu istoriju mobilizuju se na zavetnim osnovama, makar nakon toga demobilisali se na nekim drugim. Hapseni su naočiti momci, po intuiciji nasilnika, za primer drugima.

I kada počinje „suđenje“, sve je satkano od neprekidnih pakosti: suđenju se „može“ pa „ne može“ prisustvovati, voda se u užarenoj zgradi „može“ pa „ne može“ dostaviti optuženima. I sama optužnica lebdi u vazduhu jer ništa se konkretno ne može dokazati, a nešto se mora naći. Policajci koji su tučili momke izjavljuju da su im kupovali vodu i brinuli se o njima. Sve je farsa, uostalom, kao i sve što „nezavisna“ Republika čini. Pseudo-Kalifornija kao mesto za osmanski zulum 2.0.

Momci nakon nekoliko sati izlaze. Nesalomivi. „Nismo se pomerili ni milimetar“ – kako da se pomeri čovek utemeljen u Dečanima i Gračanici? Utemeljen na Carstvu nebeskom, na Lazarovom opredeljenju? Intenzitet i slepilo nasilja koje je na taj Vidovdan primenjeno ka njima govori samo jedno: silu je i dalje strah Neba. Ona ih ne razume, a želi da ih kontroliše. Uzalu.

Gazimestan nije kazivanje o srpskom porazu nego o Pobijedi Neba nad orijom. Nekada i sad.