Dušan Vasiljev: Čovek peva posle rata

Dušan Vasiljev u svojoj poeziji izražava duboke emocije i preživljene traume iz rata: "Ja sam gazio u krvi do kolena i nemam više snova. Sestra mi se prodala i majci su mi posekli sede kose. I ja u ovom mutnom moru bluda i kala ne tražim plena: O, ja sam željan zraka! I mleka! I bele jutarnje rose!"

On opisuje kako je smejao u krvi do kolena, bez pitanja zašto, i kako je zvao svog brata "dušmanom" dok je u mračnoj tami trčao ka propasti. "I danas mirno gledim kako mi željnu ženu gubi bakalin i kako mi s glave raznosi krov, ─ i nemam volje ─ il nemam snage? ─ da mu se svetim. Ja sam do juče pokorno sagibo glavu i besno sam ljubio sram."

Vasiljev se suočava sa svojom sudbinom: "Ali je danas znam: O, ta ja sam Čovek! Čovek!" On ne žali što je preživeo crvene godine Klanja, jer je stekao sveto saznanje koje je donelo propast. "I ja ne tražim plena: O, dajte meni samo još šaku zraka i malo bele, jutarnje rose ─ Ostalo Vam na čast!"