Sjećanja na Cetinje: Mjesto koje me oblikovalo

Na Cetinje sam došao kao tinejdžer 1995. godine, o gradu nisam znao gotovo ništa, osim da se u njemu nalazi fabrika frižidera "Obod". Međutim, kako sam se upoznavao s njim, zavolio sam ga. Cetinje sam doživio kao grad koji je muzej na otvorenom, čija istorija diše kroz ulice, fasade i hramove. Iskreno, ljude koji žive tamo nisam zavolio, osim nekih izuzetaka.

Došao sam da učim Bogosloviju, pun snova o toploj zgradi i uređenom domu, kao u Banjaluci. Realnost me dočekala potpuno drugačija. Osim volje i blagoslova mitropolita Amfilohija da oživi najstariju školu u Crnoj Gori i obnovi život oko Cetinjskog manastira, gotovo ništa nije bilo kako treba. Već prvih dana upoznali smo najpoznatijeg cetišnjeg neprijatelja – kišu, koja je padala danima i nedeljama. Naše cipele su bile više mokre nego suve, a čarape smo sušili kraj peći kao vojnici u rovovima.

Učionice su bile na jednom kraju grada, trpezarija na drugom, bogosluženja kod Manastira, a internat na četvrtom mjestu. Svakog dana smo pešačili Cetinje od istoka do zapada i od severa do juga. To nam je postalo svakodnevica. Život je tekao u strogoj rutini: rano ustajanje, higijena, bogosluženje, doručak, časovi, ručak, malo slobodnog vremena, zanimanja, večernja služba i ponovo put kroz kišu do internata i povčere. Na tu rutinu smo se brzo navikli, ali na glad nikada u potpunosti. Često smo u trpezariji sanjarili o kući.

Jedan drug je uzdisao za Big Mekom iz Mekdonaldsa, drugi je govorio o pekaarskoj vekni, a treći o majčinoj pogaci. Kada je došao post, mislili smo da niko od nas neće izdržati. Tada sam prvi put čuo za ukleve, suvu ribu koju su neki nazivali specijalitetom. Gledao sam je na tanjiru i mislio kakav je to restoran gde je ovo delikates. Ubrzo su došle i masline, koje sam pokušavao da jedem, ali nije išlo. Drug koji je sedeo pored mene nikada se nije navikao, pa mi je godinama davao svoj deo. Ali glad je bila lakša od poniženja.

Ubrzo su nam rekli da se čuvamo Cetinjana, jer nisu bili blagonakloni prema nama bogoslovima. U početku nisam razumeo zašto i šta smo im zgrešili, a onda smo shvatili da smetamo onima koji su želeli svoju "crkvu", bez vere i krsta. Starije kolege su nam pokazivale kojima ulicama da prolazimo. Često se dešavalo da na putu do internata besposleni ljudi šalju malu decu da nas šamara. Ta ruka nije bolela po obrazu, već po srcu. Trpeli smo, znajući da bi svaka reakcija izazvala skandal. "Blagočestivi krotki, jer će naslediti zemlju." Tada smo prvi put stvarno razumeli te reči.

Dani su prolazili sporo, meseci su se vukli, a raspust smo čekali kao spasenje. Ali brzo bi prošao i mi bismo se kao mravi ponovo vraćali svojoj svakodnevici. S vremenom smo jačali i učili da trpimo, a primer su nam bili naši profesori, tihi i čvrsti ljudi. Bogosluženja su nam bila najveća uteha, naročito u Časnom postu, duga i isceljujuća. Slave Bogoslovije su bile praznik duše, s litijama, bdijenjima, svečanim liturgijama i akademijama, uz prisustvo episkopa i profesora. Jedna takva slava me je naučila da jedem ovčiji loj. Pečenje se brzo razgrabi, a ostane samo loj. Dugo sam ga gledao s gađenjem dok me jedan mlađi kolega nije nagovorio da probam. Od tada ga nikad ne zaobilazim.

Putovanja u manastire Piperske, Ždrebaonik, Kosiјerevo, Podlalinsko, Dugu, Ostrog, Podmaine, Savinu i mnoge druge, bila su posebna radost. Tamo smo učili smirenje i zahvalnost, upoznavali skromnu i duhovno bogatu braću s kojom smo ostali prijatelji do danas. Nikada neću zaboraviti oca Dragana Stanišića, hrabrog i tihog sveštenika. Sa njim smo išli na parohiju i gledali borbe za hramove, policijska ispitivanja i poniženja. Često sam se pitao zašto sve to trpi, a kasnije sam razumeo da je to krst službe.

Između kiše i radosti, gladi i duhovne snage, prošle su naše cetińske godine. Danas se tom gradu vraćam s tišinom zahvalnosti. I da moram sve ponovo, prihvatio bih bez razmišljanja, jer nas Cetinje nije mazilo, nego kovalo. Naučilo nas je da trpimo, da se molimo, da ostanemo ljudi kad je najteže. "Ko pretrpi do kraja, taj će se spasti." I ako me neko pita šta mi je Cetinje dalo, kažem da mi nije dalo lak život, niti sit stomak, niti suve cipele, ali mi je dalo nešto mnogo veće, temelje za sve što sam kasnije postao.