Golootočke sjene nad kućom Dapčevića

Jednom je Vlado rekao da mu je žao što je Milutin kroz sve to morao da prođe. Posebno špalir u kojem je stajao kada je Vlado došao na Goli otok. Objašnjavao mi je da je iza svakog u tom špaliru stajao ili kapo sobe ili stražar, koji je kontrolisao da li ga dovoljno jako tuku. Ako bi primetili da neko od logoraša to ne čini, udarali bi ga pet puta jače... Strašno je to što su im uradili. Da brat tuče brata?! Vladu je bilo žao Milutina. Ipak, uspeli su da sačuvaju bliskost i kroz pisma koja su razmenjivali dok je Vlado bio u zatvoru. Nadam se da su se na kraju razumeli.

Sudbina familije Dapčević sažeta je priča o vazda po istom šavu tragično podijeljenoj Crnoj Gori. O tome jasno svjedoči i nedavno objavljen intervju sa doktorkom Brankom Dapčević. Možda još i jasnije, sjećanja Nebojše Dapčevića, najmlađeg potomka porodice znamenitih crnogorskih heroja, vojskovođa, antifašista, intelektualaca; ali i ličnosti spremnih da žrtvuju sve kako ih istorija ne bi zapamtila po bratu, nego po vlastitom djelu, imenu i prezimenu.

Branka Dapčević je ćerka Dragutina Dapčevića; Nebojša Dapčević sin Milutina Dapčevića. Njihovi stričevi su španski borac, legendarni partizanski komandant i oslobodilac Beograda Peko Dapčević i najpoznatiji zatvorenik Golog otoka, revolucionar Vlado Dapčević. Nebojša Dapčević rođen je 1956. godine u Beogradu. Pored njega, Milutin i Anka Dapčević imali su još dva sina: Jova (1947) i Ivana (1949). Majka Anka Dapčević rodom je od Nikolića sa Cetinja.

Anika Dapčević: 'Moj otac je bio predratni oficir, pre Drugog svetskog rata završio Vojnu akademiju u Beogradu. Njegov brat Vlado Dapčević takođe je studirao u Beogradu, dok su ostala dvojica braće - Peko i Drago studirali u Zagrebu. Njihova sestra Danica bila je učiteljica. Milutin Dapčević otac je pričao da su u to vreme oficiri bili veoma cenjeni. 'Ručao sam i sa kraljem i sa Titom', govorio je, objašnjavajući da je za visoke oficire, posle završene akademije, uvek organizovan svečani ručak sa kraljem. Posle rata je, kao oficir, Milutin ručao i sa Titom', kaže Nebojša Dapčević za Pobjedu.

POBJEDA: Vaš otac nije bio komunista? DAPČEVIĆ: Za razliku od Peka, Vlade i Draga, Milutin nije bio komunista i levičar. Zarobljen je brzo nakon početka Drugog svetskog rata i odveden u vojni logor u Nemačku. Ubrzo je premešten u Italiju, a onda pušten. Kao deo jugoslovenske kraljevske vojske, i moj otac je mogao otići na drugu stranu, sa četnicima. Međutim, tri rođena brata su mu bila u partizanima, dizali su ustanak u Crnoj Gori, pa je Milutin, prateći porodičnu liniju, lako odlučio gde će.

Uzgred, kažu da je moj stric Vlado Dapčević tog 13. jula 1941. na Čevu opalio prvu ustaničku pušku. POBJEDA: Na kasniju 'korekciju' istorije je, kažu, uticala golootočka epopeja Vašeg strica. DAPČEVIĆ: Posle završetka rata, Milutin je dobio posao u Generalštabu. Pored ostalog, držao je časove mlađim oficirima koji su iz rata izašli sa odlikovanjima, ali nisu imali vojno obrazovanje. Komandante i visoke oficire poput mog strica Peka nova vlast je slala u Moskvu na vojnu akademiju. Otac je bio pukovnik i bilo je pitanje dana kada će dobiti čin generala. Peko je bio načelnik Generalštaba, Milutin mu je zamerao to što je bio veoma strog prema vojnicima i oficirima, uključujući svoju braću.

POBJEDA: Posle rata su svi osim Vašeg đeda Jovana Dapčevića, koji je umro u logoru u Albaniji, stigli u Beograd i uselili se u kuću u Proleterskih brigada (Krunska)? DAPČEVIĆ: U toj sam kući i ja rođen. Peko je ubrzo prešao na Dedinje, u Užičku, preko puta Tita. Govorilo se da je Tito, pola u šali, od Peka tražio da se baš tu doseli, kako bi mu 'bio na oku'. Peko je bio najmlađi general JNA, ugledan, idol među vojskom; morao je biti pod budnim okom.

U Proleterskih brigada su ostale moja baka Milica, tetka Velika, stričevi Milutin, Drago i Vlado sa porodicama i njihova sestra, moja tetka Danica. Baka Milica je umrla 1947. Kuća nije bila velika – prizemlje, sprat, malo potkrovlje, malo dvorište i garaža. Kada je srušena, raselili su nas. Sa tetkom Velikom sam otišao na Novi Beograd, u privremeni smeštaj. Moji roditelji su, sa moja dva starija brata, dobili stan na Dorćolu. POBJEDA: Vi nijeste otišli sa njima? DAPČEVIĆ: Ne. Roditelji su radili, nije imao ko da me čuva, pa sam ostao kod tetke Velike, rođene sestre mog đeda Jova. Svi u familiji, ali i svi prijatelji su je zvali - Tetka.

Pričala mi je da je kuća Dapčevića u Proleterskih brigada uvek bila puna gostiju, uglavnom Crnogoraca – ratnih drugova, generala, oficira, prijatelja. Tetka je kuvala, gostila ih. Jedne noći je, pošto su svi gosti otišli, došlo je do svađe Peka i Vlada. Leto 1948. Tetka je bila u kuhinji, ali je, po tonu koji je postajao sve neprijatniji, shvatala da se sprema oluja. 'Kad bi ti Tito rekao da skočiš sa Palate Albanija, ti bi skočio', vikao je Vlado. 'Kao i ti kada bi ti rekao Staljin! Izdao si Jugoslaviju, samo Rusi i Staljin!', odgovorio je Peko. 'Ne diraj mi Staljina!', skočio je Vlado. Odjednom, uhvatili su se za pištolje. 'Što vam je, jeste li ludi?! Braća ste, smjesta prestanite!', uletela je Tetka i stala između njih.

POBJEDA: Tetka je sa njima prošla rat? DAPČEVIĆ: Bila je najbolja, najčestitija osoba u familiji. Otac joj bio sveštenik, majka rano umrla. Nije se udavala, ostala je da pazi na oca i braću. Kada su četiri sina njenog brata Jovana pošla u rat, krenula je za njima. U džepu je uvek imala malo hleba i cigare. Hleb za Peka, koji je stalno bio gladan; za Vlada cigare: pušio je kao Turčin. Mnogo ih je volela, brinula o njima, prošla i Neretvu i Sutjesku. Imam fotografiju: Tetka u uniformi, sa ordenjem; za pasom bomba, pištolj i ona crna crnogorska marama. Bila je autoritet, trudila se da, uprkos svemu, održi porodicu. Iako zavađeni, svi su je posećivali.

POBJEDA: Kako je završena svađa Peka i Vlada Dapčevića? DAPČEVIĆ: Razišli su se, nikada se nisu pomirili. Ubrzo je, zajedno sa Arsom Jovanovićem i Kađom Petričićem, Vlado pokušao da pobegne iz Jugoslavije. Noć pre odlaska, prespavao je u našoj kući u Proleterskih brigada. Milutinu je rekao šta priprema. Otac je još radio u Generalštabu. Nekoliko dana nakon što je Vlado uhapšen, mog oca su pozvali iz OZN-e, pitali ga zna li šta je Vlado planirao. 'Nisam ga pitao, nije mi rekao', slagao ih je. 'Šta ako bi sutra ponovo došao? Da li bi ga pustio?', pitali su. 'Brat mi je rođeni, pustio bih ga. Kako da mu kažem - spavaj napolju?', odgovorio je Milutin. Sutradan su ga odveli na Goli otok. Vlado je u logor došao nešto kasnije, jer su ga, nakon hapšenja, poslali u Gradišku. Čim je prebačen na Goli otok, morao je da prođe 'toplog zeca'. Među grupom logoraša koja ga je tukla 'u znak dobrodošlice', bio je i moj otac, njegov brat Milutin Dapčević.

POBJEDA: O užasu koji su preživjeli, Vlado Dapčević je svjedočio u knjizi razgovora sa Slavkom Ćuruvijom. DAPČEVIĆ: Da je Jugoslavija prihvatila Rezoluciju IB-a, verovatno bi završila kao Mađarska ili Čehoslovačka. Ipak, cena je bila previsoka. Tetka mi je kasnije pričala da je OZN-a, dan nakon Milutinovog hapšenja, krenula da ih izbacuje iz kuće u Proleterskih brigada. Žene, decu, sve. Moja majka je radila u Tanjugu, rekli su joj da više ne dolazi na posao. Jedno vreme je radila kao učiteljica u školi u Sremskim Karlovcima. Tetka otišla kod Tita, znali su se iz rata. 'Stari, ne razumijem politiku, ne znam zašto ovo radite, ali ne dirajte žene i đecu', rekla je. 'Nisam ja to naredio', pravdao se Tito. Sutradan su im vratili kuću. Više ih nisu dirali. Strah se uvukao među ljude, niko nije smeo da im se javi na ulici. Da im rodbina iz Crne Gore nije slala hranu, umrli bi od gladi. Peko se odmah distancirao. Porodica mu je zamerila to što je javno rekao da su svi koji su podržali Rezoluciju IB-a, makar to bila i njegova rođena braća, neprijatelji zemlje. Tito je od Peka tražio da to kaže.

POBJEDA: Zašto? DAPČEVIĆ: Zato što se bojao pobune u vojsci. POBJEDA: Koliko godina je Vaš otac proveo na Golom otoku? DAPČEVIĆ: Pet i po. Kada se vratio, dobio je posao u vojnom građevinskom preduzeću Napred. Kao inženjer artiljerije, bio je šef mašinskog odela. Čim je stekao zakonski uslov, penzionisao se. Radio je da bi prehranio porodicu, vojska je ostala njegova ljubav. Čuvao je uniformu, sablju, slike. POBJEDA: A majka? DAPČEVIĆ: Mama je bila divna. Predratna skojevka, hapšena je i zatvarana na Cetinju. Prošla je rat, a onda u Beogradu počela studije filologije. Kasnije je radila kao lektorka, a onda i kao urednica u Medicinskoj knjizi. Jednog leta smo, sećam se, saznali da je Vlado kidnapovan u Rumuniji, da ga je UDB-a otela i prebacila u zatvor u Beogradu. Otac se presekao; dva dana je ćutao, iz kuće nije izašao. Vladova supruga Mišlin, koja je Belgijanka, angažovala je advokate. Ipak, Vlado je osuđen na smrt, ali mu je kazna zamenjena za dvadeset godina robije. Njihova sestra Danica je prisustvovala suđenju. Vratila se kući i doživela infarkt. Nekoliko dana kasnije je umrla. Crnogorske sestre! Bila je fina žena, obrazovana. Za Vlada je bila posebno vezana. Vlada su svi voleli. Uvek se bunio, polemisao, protestovao. Dok je bio u SSSR-u, uspeo je da se zameri Hruščovu. 'Da si Rus, završio bi u Sibiru. Pošto nisi, nađi zemlju koja će da te primi. Idi!', rekli su mu. I Milutin je teško podneo presudu. Dok je Vlado bio u zatvoru, svakog meseca mu je slao paket – med, 'drinu' bez filtera... I pismo.

POBJEDA: Bili ste bliski sa stricem Vladom Dapčevićem? DAPČEVIĆ: Jesam. Mišlin i njihova ćerka Milena dvaput su godišnje po sedam dana dolazile u Beograd da ga obiđu. Vozio sam ih do Zabele i nazad. Stajao bih na kapiji i čekao da mahnem stricu. Mahnuo bi i on meni. Uvek vedrog duha... Milena mu je nosila crteže, fotografije iz škole. Čim bismo seli u kola, obe bi, sećam se, plakale do Beograda. Mišlin nije mogla da razume da je Vlado odbio da se pokaje i izađe iz zatvora. Nije razumela ni Milena. Bila je dete, nije shvatala zašto njen otac, između nje i nečega imaginarnog, nije izabrao nju. Vlada su pustili 1987. Ipak, nije došao na sahranu svog brata.