Evropska bezbjednost na raskrsnici: Ko će preuzeti odgovornost?

Četvorogodišnja ruska invazija punog obima na Ukrajinu ozbiljno ugrožava Evropu. Sjedinjene Američke Države navode da je regionalna bezbjednost prije svega pitanje samog kontinenta, a ostaje neodgovoreno pitanje ko će preuzeti ovu ulogu. U analizi za CEPA.org, Juraj Majčin, analitičar politike u Evropskom centru za politiku, ukazuje na tri okvirne alternative: širenje Evropske unije (EU) kako bi preuzela odbranu i bezbjednost, prilagođavanje NATO-a da postane više evropski, ili formiranje nove koalicije evropskih zemalja, možda uz podršku Kanade.

Rat Rusije je redefinisao prioritete EU. Dok je prethodna Evropska komisija bila fokusirana na zeleni dogovor iz 2019. godine, odbrana i bezbjednost su sada na vrhu agende. Rane inicijative Komisije u oblasti odbrane, koje su se većinom bavile industrijskom politikom i finansiranjem, naišle su na oprezno odobravanje. Programi poput Evropske odbrambene industrije (EDIP) od 1,5 milijardi eura i sigurnosni akciona paket za Evropu (SAFE) od 150 milijardi eura, smatraju se korisnim koracima za podršku fragmentiranoj evropskoj odbrambenoj industriji.

Međutim, svaki put kada Brisel pokušava da pređe granice industrijske politike i uđe u stratešku ulogu planiranja kapaciteta, nailazi na žestok otpor država članica. To se pokazalo i u oktobru, kada su lideri EU samo "uzeli na znanje" Plan spremnosti odbrane 2030. godine. Iako plan identifikuje prioritetne sposobnosti, kao što su odbrana od dronova i udari dugog dometa, lideri su se složili da njihov razvoj treba da vode države članice kroz međuvladinu Evropsku odbrambenu agenciju, a ne Komisija.

Ovaj stav je često paradoksalan, s obzirom na to da države članice žele da Komisija ne učestvuje u planiranju odbrane, ali joj istovremeno uskraćuju pristup jedinstvenom tržištu. Pozivajući se na izuzetke u vezi sa nacionalnom bezbjednošću, vlade često štite odbrambene nabavke od pravila EU. U međuvremenu, saveznici NATO-a su se dogovorili da povećaju izdvajanja za odbranu na pet odsto BDP-a, predstavljajući nove regionalne planove odbrane, dok je teritorijalna odbrana ostala osnovna misija NATO-a od 1949. godine.

Međutim, opadajuća posvećenost SAD savezu, koju je naglašavao Donald Tramp i koja je vidljiva u nedavnim američkim strategijama, svodi Evropu na tercijarni teatar. Američki ambasador u NATO-u, Metju Vitaker, izjavio je da želi da budući vrhovni saveznički komandant (SACEUR) bude Njemac. Iako su evropski komesari pozivali na jači evropski stub unutar NATO-a, nije jasno kako bi se ova napetost mogla riješiti.

Evropska akcija ne može biti ograničena samo na povećanje izdvajanja za odbranu ili sticanje kapaciteta, već će biti potrebno preoblikovanje komandne strukture NATO-a kako bi odražavala evropsku odgovornost. Ukoliko Evropa želi veću autonomiju, ove uloge će postepeno morati da pređu u evropske ruke, što zahtijeva izgradnju kapaciteta potrebnih za preuzimanje komande. Samit u Ankari u julu predstavlja priliku da se započne ovaj proces.

S druge strane, EU se suočava s ograničenim odbrambenim nadležnostima i unutrašnjim tenzijama, dok se fokus prebacuje na alternativu poznatu kao koalicija voljnih. Ova grupa, koja se prvobitno formirala radi razmatranja bezbjednosnih garancija za Ukrajinu, postaje politički forum za koordinaciju evropske odbrane. Njen format omogućava brže donošenje odluka i uključuje samo države spremne da doprinesu evropskoj bezbjednosti, dok je privlačnost ovog formata u njegovoj neformalnosti.

Ipak, kako je primijetio Žan Mone: "Ništa nije moguće bez ljudi, ništa ne traje bez institucija". Vremenom, ovo može dovesti do formalizacije koalicije, možda u obliku Evropskog savjeta za bezbjednost (ESC). Ova koalicija verovatno će funkcionisati kao politički koordinacioni centar, donoseći strateške odluke dok se oslanja na fleksibilne alate za implementaciju, kao što su bilateralni aranžmani i mini-lateralni formati.

Uprkos trenutnim naporima, malo je vjerovatno da će koalicija biti dovoljna za obezbjeđenje robusne i autonomne odbrane potrebne za dugoročno izdržavanje Evrope.