Vulkan Erebus izbacuje kristale zlata u atmosferu

Vulkan Erebus, koji se nalazi na ostrvu Ros u Rossovom moru, dubokom zalivu na Antarktiku, dimi se na oko 1.350 kilometara od geografskog južnog pola. Kao najjužniji aktivni vulkan na svetu, u svojoj unutrašnjosti krije stalno jezero užarene lave. U gasovima koji neprestano izbijaju iz ovog prirodnog otvora, naučnici su pronašli mikroskopske čestice kristalnog, elementarnog zlata.

Prema naučnom radu objavljenom 1991. godine u časopisu Geophysical Research Letters, Erebus svakog dana izbacuje oko 80 grama mikroskopske zlatne prašine, koja se vetrom raznosi i do 1.000 kilometara daleko. Do danas, ovo je jedini poznati vulkan na svetu koji izbacuje čestice kristalnog zlata. Međutim, prava misterija nije u tome što vulkan izbacuje zlato, već kako ono uspeva da napusti magmu.

Prisustvo zlata u vulkanskim emisijama nije neobična pojava. Tragovi zlata su hemijskim analizama otkriveni u uzorcima sa vulkana Kilauea na Havajima, Etne u Italiji, Augustina na Aljasci i El Čičona u Meksiku. Teorijska istraživanja su ukazala da se zlato može prenositi vrelom vulkanskom tečnošću, a verovatno i gasovima. Ovo ima smisla, jer je vulkan u suštini otvor u Zemljinoj kori kroz koji se rastopljeni materijal iz dubine probija ka površini.

Brojni elementi, poput bakra, srebra, žive, arsena, selena, sumpora, ali i zlata, nalaze se u toj ogromnoj prirodnoj 'topionici', gde se mogu vezivati za druge elemente i formirati različita jedinjenja. Zlato se ne isparava kao voda iz čajnika – tačka ključanja čistog zlata je daleko viša od temperatura u vulkanima. Umesto toga, smatra se da ono 'putuje' u isparljivim jedinjenjima koja sadrže hlor ili sumpor i koja mogu postojati u vrelom vulkanskom gasu.

Prema istraživačkom timu koji je predvodila geohemičarka Kimberli Miker sa Instituta za rudarstvo i tehnologiju Novog Meksika, zlato sa Ereba ponaša se na način koji nije zabeležen ni kod jednog drugog vulkana. U okviru istraživanja, naučnici su prikupili uzorke snega oko kratera, gasova koji se izdižu iznad jezera lave, kao i vazduha u donjim slojevima atmosfere iznad Antarktika, čak do 1.000 kilometara udaljenosti od vulkana. U sva tri skupa uzoraka pronašli su mikrometarske čestice čistog zlata.

Pod elektronskim mikroskopom, čestice su izgledale kao složeni, pravilno oblikovani kristali sa gotovo savršenom geometrijom, a ne kao nepravilna zrnca. Neki od njih bili su široki i do oko 60 mikrometara. Procjenjena dnevna emisija od 80 grama zlata je zapravo manja nego kod nekih drugih vulkana. Prema tadašnjim merenjima, Kilauea je dnevno ispuštala između 500 i 800 grama zlata, dok su procene za Etna dostizale čak 2,4 kilograma.

Ipak, kod Ereba postoji nešto jedinstveno što omogućava da se zlato izdvoji iz jedinjenja koja ga prenose u vulkanskim gasovima. Jedan od modela koji su naučnici predložili pretpostavlja da se zlato iz lave iznosi u isparljivim jedinjenjima sa hlorom. Kako se gasovi hlade, zlato kristalizuje, izdvaja se iz tih jedinjenja i na kraju pada na antarktički led. Problem sa ovom teorijom je što gasovi sadrže veoma malu količinu zlata, pa je u takvim uslovima veoma teško da se u vazduhu spontano formiraju tako lepo oblikovani kristali.

Drugu mogućnost kasnije je predložio vulkanolog Filip Kajl, takođe sa Instituta za rudarstvo i tehnologiju Novog Meksika i član istraživačkog tima. Prema njegovoj hipotezi, zlato se postepeno formira u kori na površini jezera lave, odakle ga potom uzlazni vulkanski gasovi odnose u atmosferu. Iako je od ovog otkrića prošlo više od 30 godina, naučnici i dalje nemaju konačan odgovor.

Izgleda da nešto u vezi sa planinom Erebus – bilo da je reč o njenoj hemiji, temperaturi, geologiji ili nekom drugom faktoru – ovom vulkanu daje jedinstvenu sposobnost da antarktički sneg posipa sitnom zlatnom prašinom, gotovo kao neko nestašno mitsko biće.