In memoriam: Todor Živaljević Velički

Jedan od onih, sve ređih, na žalost, koji je znao da govori i stvara, preselio se u večnost profesor, književnik, slikar i veliki čovek, Todor Živaljević Velički. Mnogi su govorili i pisali o njemu kao čoveku, borcu i stvaraocu, ali niko tako snažno i istinito kao što je on sam.

Svakim svojim gestom, svakom rečju koju je, kao krv iz vena, cedio iz svog pera, svakom potezom kista, svedočio je ko je i kakav je, pre svega kao čovek, a onda i kao stvoritelj i umetnik. Generacije i generacije đaka imale su privilegiju da ih u zamaman svet literature uvodi čovek koji je bio od tog sveta i koji se u njemu imao i znao šta da kaže.

Ne samo da kaže, već i da pokaže, i da ličnim činom i otporom posvedoči da je tvrđava srpskog jezika, u koju je danonoćno doziđivao ciglu po ciglu – neosvojiva. Takav, na žalost, nije bio od ovog vremena i nije bio za ovo vreme. Zato je i životom plaćao, ali se nikad nije žalio. Bio je to njegov dug rodu i velikoj lozi koja ga je neraskidivo vezala za stradalnu Veliku.

Veliku ranu Velike, o kojoj su godinama ćutali i pokušavali da je sakriju iza vela zaborava, Todor je nosio dignute čela. Pisanjem je lečio svoju dušu i pazio da mu pleme ne zaboravi i snom mrtvijem ne zaspi. A ništa manje boljela ga je i pusta tišina nad Metohijom, nad kojom se, osim krika gavranova, odavno ne čuje dečja graja, a božuri urastaju u drač i trnje.

Todoru su i delo i karakter, stvaralački doprinos intelektualnom imidžu grada, priznavali svi, osim grada u kojem je živeo i stvarao. Dva puta sam ga predlagao za Decembarsku nagradu Podgorice, ali uvek je bilo prečih. Boljih – čisto sumnjam. Ali, iskren da budem, nisam ni bio iznenađen. Iznenađenje bi bilo da su mu je dodelili.

Ne znam da li je nekom od članova žirija bio profesor, ali bio – ne bio, sve to mi je ličilo na osvetu loših đaka. Ne dodeliše mu nagradu grada u kojem je proveo tolike godine i dao mu najviše što jedan časni intelektualac može da da: sebe. Generacije i generacije učenika kojima je tumačio rođeni jezik i književnost znaju da je ovu nagradu zaslužio ne za jednu već desetine knjiga koje je objavio. Ali, baš to je bio motiv i razlog da mu je ne dodele.

Jer, Todor je u tim knjigama tražio i nalazio najlepše reči, misli i nijanse srpskog jezika. Ali, ima nas koji pamte, koji nisu i neće zaboraviti kako je onda, dok su stotine njegovih kolega pognutih glava gledali kako im razapinju jezik na kojem su progovorili i školovali se, ustao i stao. Stao visok i uspravan kao bor sa Čakora, braneći čast, dostojanstvo, ponos i tradiciju.

Branio je jezik roda svoga na koji su nasrnuli nepismeni jezikoslovci, prodani političari i ostrasćena rulja. Brate Tidore, bio si, jesi i za sva vremena ostaješ simbol ljudskog dostojanstva i profesionalnog digniteta, a za to se, moj Todore, ne dele priznanja. Bar ne za života. A osim toga, to što si bio i ostaješ „Velički“ kamen je o vratu sa kojim se teško penje uz brdo. Jer, i Velika i svi mi „velići“ još uvek smo, trnovim vijencom krunisani, na putu uz Golgotu.

Meni lično čini čast što sam Te predlagao, jer to je najmanje što sam mogao da učinim. I za Tebe i za sebe. Jer, zadužio si sve nas, svekoliko srpstvo i srpsku jezičku zajednicu, zadužio toliko da bi nagrada bila tek skroman pokušaj da Ti se odužimo. Ali, jedno je sigurno: rod Tvoj, srpski i Velički, neće Te zaboraviti. Ni Tvoja predavanja, ni Tvoje knjige, Tvoje kritike i eseje, a posebno ne Tvoje slike na kojima si, kao pupčanom vrpcom neraskidivo vezan za Polimlje i Metohiju, slikao „tugu sokaka rodnih“, kako to napisa naš zemljak, Dušan Kostić.

Da su Ti je dodelili, bila bi to više čast i priznanje nagradi nego Tebi. Ali, u ovom sumornom vremenu i u ovom puzajućem društvu, za Tvoj uspravni hod nije bilo mesta. Osim, možda, na manekenskoj pisti u, tuđim rukama kreiranom, odelu. Ali, Ti nisi bio od te vrste i od tog soja. Dragi moj Todore, Ti si već nagrađen visokim mestom u srpskoj književnosti i ukupnoj istoriji roda. Roda Tvog, Srpskog i Veličkog, sa čime se malo koja, pa ni ova, nedodeljena nagrada ne može sameriti.

Neka Ti je večna slava i hvala za sve čime si nas zadužio, a što nismo umeli da prepoznamo i vrednujemo. Počivaj u miru i neka se nad Tvojom časnom, ljudskom humkom čuje samo pesma vetra nad čakorskim borovima!